Propustio sam je da pređe cestu, a onda se desilo nešto neočekivano

Stao sam autom, spustio prozor i pokazao joj da slobodno pređe. Bila je sitna, jedva osam godina, u pohabanoj jakni i sa rancem koji je izgledao preteško za njena mala ramena.

Dok je prelazila ispred mog auta, primijetio sam da se ne kreće onako bezbrižno kao većina djece. Svaki njen korak bio je oprezan, a oči su joj stalno bježale lijevo i desno. Kao da je očekivala da se nešto loše desi.

Kada je stigla tik uz moj prozor, zastala je. Podigla je pogled prema meni, a glas joj je bio toliko tih da sam jedva razabrao riječi. „Gospodine… možete li me pratiti barem do onog ćoška? Ne smijem ići sama.“

U tom trenutku osjetio sam hladnoću niz kičmu — jer nije izgledala kao neko ko moli bez razloga. Kada je izgovorila tu prvu rečenicu, nisam odmah shvatio težinu u njenim očima. Ali onda se nagnula malo bliže mom prozoru i šapnula još tiše: „On me prati.“ Te dvije riječi su mi presjekle dah. Pogledala je iza sebe kao da očekuje da će neko izviriti iz sjene.

Instinktivno sam pogledao u retrovizor, ali nisam vidio ništa neobično. Samo obična ulica, nekoliko parkiranih automobila i daleki zvuk motora. Ali izraz na njenom licu govorio je da se nešto stvarno dešava. „Ko te prati?“ upitao sam pažljivo, ne želeći je dodatno uplašiti.

Djevojčica je progutala knedlu i stegla naramenice svog ranca. „Ne znam… ali ide za mnom svaki dan,“ rekla je tiho. „Mama mi ne vjeruje.“ U njenom glasu nije bilo ni trunke dramatike — bila je to gola, dječija istina.

Otvorio sam vrata auta i izašao, pokušavajući svojim prisustvom da je smirim. „Hajde, idem s tobom do ćoška,“ rekao sam što nježnije. Pogledala me je kao da joj neko konačno pruža ruku nakon dugog vremena. „Hvala,“ šapnula je.

Krenuli smo polako trotoarom. Ona je hodala tik uz mene, toliko blizu da sam mogao čuti kako joj dah drhti. Svaki put kad bi čula neki zvuk iza sebe, trzala bi se. „Danas… nije odmah krenuo,“ rekla je. „Možda smo ga izbjegli.“

Pokušao sam da ostanem smiren, mada mi se stomak polako stezao. „Znaš li kako izgleda taj čovjek?“ pitao sam. Pogledala je prema cipelama kao da se stidi što zna odgovor. „Visok… uvijek nosi crnu kapu. I uvijek stoji tamo kod prodavnice.“

Kada smo stigli blizu ćoška koji mi je pokazala, vidio sam prodavnicu o kojoj je govorila. Izgledala je sasvim obično, ali djevojčica je odmah zastala. „Molim vas… ne idite dalje,“ rekla je grčevito. „Ako je tu, vidjeće me.“

Spustio sam se na koljeno da budem u ravni s njenim licem. „Slušaj,“ rekao sam tiho, „neću te pustiti samu. Ako želiš, mogu sačekati s tobom dok ne dođeš kući.“ Na trenutak je izgledalo kao da će zaplakati.

„Ne smijem vas voditi tamo,“ rekla je, glasom punim straha. „Mama bi se naljutila. Ne smije niko znati.“ Ta rečenica me pogodila u srce — jer je djelovalo kao da je mala sama nosila teret koji bi i odraslom bio previše.

„Dobro,“ rekao sam smireno, „onda ćemo stati ovdje, a ti mi reci: šta želiš da uradimo?“ Ta jednostavna ponuda kao da joj je dala malo hrabrosti. Pogledala je oko sebe još jednom i tiho dodala: „Samo… stojte sa mnom dok ne vidim autobus.“

Stao sam pored nje i čekali smo. Minuta je trajala kao deset. Ulice su bile mirne, ali njene oči nikada nisu prestale skenirati okolinu. „Vidite?“ prošaptala je iznenada. „On je nekad stajao baš tamo.“ Pokazala je prema jednom uglu, iako tamo nikoga nije bilo.

Kada se konačno pojavio autobus, vidio sam kako joj se tijelo malo opušta. „Hvala vam,“ rekla je iskreno, glasom koji je konačno zvučao kao glas djeteta, a ne nekoga ko se bori sa strahovima većim od sebe. „Niste morali.“

„Jesam,“ odgovorio sam. „Svi bi trebali pomoći kad vide da neko treba pomoć.“ Ušla je u autobus, okrenula se posljednji put i mahala mi je kratko, zahvalno.

Kada su se vrata zatvorila i autobus krenuo, osjećao sam kao da sam svjedočio nečemu mnogo većem nego što sam mogao objasniti. Nisam znao da li je njen strah bio opravdan ili plod nečega drugog, ali jedno sam znao sigurno — neću zaboraviti njen pogled.

Vratio sam se u auto s osjećajem težine, ali i ponosa što sam ostao tu uz nju kada joj je to najviše trebalo. I dok sam palio motor, u retrovizoru sam nakratko vidio čovjeka u crnoj kapi kako prolazi trotoarom. I tada sam shvatio da je djevojčica imala više razloga da se plaši nego što sam mogao zamisliti.