Anna je sedela uspravno za stolom, u tišini koja je visila kao olovni oblak. Porodične večere kod Marcusovih roditelja oduvek su bile tenzija pod krinkom bontona. Zveckanje escajga bilo je jedini zvuk dok su svi izbegavali direktne poglede.
A onda je čaša crnog vina pala iz Annine ruke. Crvena mrlja razlila se po snežnobeloj stolnjaci kao rana. Marcus je naglo podigao glavu.„Zar stvarno?“ procedio je kroz zube. „Možeš li bar jednom da ne napraviš scenu?“
Anna je osetila kako joj obrazi gore, ali ovog puta nije sklonila pogled.„Marcus…“ prošaptala je, ali on je već ustao, stolica je zaškripala po podu.„Dosta mi je!“, viknuo je, hvatajući je za ruku i vukući je ka izlazu. U trpezariji je zavladao muk – čak je i Eleanor, njegova majka, oklevala da nešto kaže.
„Pusti me,“ Anna je šapnula, ali njegova ruka je stezala sve jače. A onda – trenutak koji niko nije očekivao.Marcusova ruka je poletela. Zvuk udarca presekao je prostoriju kao pucanj. Stolnjaci su ostali zgužvani, a svi su se ukočili u neverici.
Ali kada se Anna uspravila i podigla pogled ka mužu, na njenom licu nije bilo straha. Samo leden miran osmeh.„Da li je to sve što imaš, Marcus?“ izgovorila je tiho – i tada je nastao potpuni šok za sve prisutne…
Marcus je prvi put izgledao zbunjeno, kao da je izgubio tlo pod nogama, dok je Anna posegla u torbu i izvadila nešto što niko nije očekivao…Marcus je zatečeno gledao u svoju ženu, nesposoban da izgovori ijednu reč. Njegova ruka je još uvek bila u vazduhu, ali u tom trenutku shvatio je da je izgubio kontrolu nad situacijom.
Anna je lagano izvukla fasciklu iz svoje torbe i spustila je na sto. Zvuk papira koji su kliznuli po stolnjaku bio je glasniji od tišine koja je sledila.„Ovo,“ rekla je mirno, „su kopije mejlova koje si razmenjivao sa onom iz kancelarije. Znaš, onih koje si mislio da brišeš. Imam i poruke, fotografije… sve.“
Marcusov vrat se zacrveneo. Eleanor je širom otvorila oči, dok je Arthur spustio pogled na svoj tanjir, kao da bi ga mogao progutati.„I šta hoćeš time da kažeš?“ procedio je Marcus, ali njegov glas više nije zvučao tako sigurno.
„Želim da znaš,“ nastavila je Anna, „da nisam glupa. Da nisam nemoćna. I da večeras prestaje tvoje ponižavanje. Nisam došla da molim. Došla sam da te obavestim da sam već pokrenula postupak za razvod – i da ti nećeš iz ovoga izaći kao heroj.“Marcus je zgrabio fasciklu, ali papiri su mu ispali iz ruku i razleteli se po podu. Fotografije su pale pod noge gostima. Tišina je bila sablasna.
Anna je polako sela nazad, uzela svoju čašu i otpila gutljaj vina. „Znaš li šta je najbolje, Marcus? Svi vaši prijatelji sada znaju ko si. Nema više kulisa, nema više savršenog braka za Instagram.“„Ti… ti nećeš ništa dobiti!“ povikao je, ali zvučao je kao dete koje je izgubilo igračku.
„O, dobiću sve,“ odgovorila je smireno. „Imam advokata koji je već blokirao zajedničke račune. Ti si potpisao prenuptijalni ugovor koji je sada moja najbolja karta. I znaš šta? Ti ćeš plaćati alimentaciju. Mnogo godina.“Eleanor se na kraju oglasila. „Marcus… ovo je sramota. Pogledaj šta si uradio.“
Marcus je ćutao, lice mu je bilo belo kao stolnjak. Arthur je tiho ustao, prišao Anni i stavio joj ruku na rame. „Oprosti, što smo ćutali sve ove godine,“ rekao je tiho. „Nismo smeli da pustimo da ovo ode ovako daleko.“
Anna je klimnula. „Ćutanje je isto saučesništvo, Arthur. Ali sada je kraj.“Gostima je postalo neprijatno. Jedan po jedan, počeli su da ustaju i izlaze, ostavljajući na stolu poluprazne čaše i netaknute tanjire.
Marcus je ostao da stoji nasred trpezarije, dok je Anna ustajala. „Sutra dolazi advokat,“ rekla je i uzela svoj kaput. „Ti si slobodan da ostaneš ovde – ili da odeš. Ali večeras ja odlazim. I ovaj put se ne vraćam.“
Kada su se vrata za njom zatvorila, Marcus je konačno pao na stolicu, glave zaronjene među dlanove. Eleanor je samo uzdahnula: „Rekla sam ti, jednog dana će ti dosaditi da budeš tiranin.“
Na parkingu, Anna je udahnula duboko i prvi put nakon dugo vremena osetila kako joj se ramena opuštaju. Ispod noćnog neba, osetila je pobedu – ne jer je slomila Marcusa, već jer je povratila sebe.
Telefon joj je zazvonio. Bila je to njena advokatica. „Anna, sve je spremno. Sutra predajemo zahtev za zabranu prilaska, a mediji su već dobili tvoj intervju. Priča će izaći sledeće nedelje.“
Anna se osmehnula. „Savršeno. Nek svi čuju.“Dok je ulazila u auto, pogledala je poslednji put kuću u kojoj je provela godine poniženja. Umesto tuge, osetila je samo olakšanje. To poglavlje njenog života je bilo završeno. I ovog puta – zauvek.
