Posle porođaja, moj muž mi je počeo govoriti da “smrdim”. Govorio je da spavam u dnevnoj sobi, da sam “neprijatna”. A onda sam mu rekla samo jednu rečenicu — i on je zaplakao.
Rodila sam pre tri meseca. Telo mi se još nije oporavilo, a glava mi je bila puna briga — da li jedem dovoljno, da li beba diše, da li radim sve kako treba. Nisam imala vremena da gledam sebe u ogledalu, ni da razmišljam o stvarima koje su pre bile važne.
Moj muž, Marko, u početku je bio pažljiv. Pomagao mi je oko bebe, kuvao, nosio kese. Ali vremenom, nešto se promenilo. Počeo je da me gleda drugačije — ne s ljubavlju, nego s odbojnošću.
„Opet si znojna,“ govorio bi. „Ne možeš tako da spavaš pored mene. Idi u dnevnu sobu, molim te.“
Prvi put sam mislila da se šali. Drugi put — da ima loš dan. Ali kad je to počeo ponavljati svake večeri, srce mi se lomilo.
I onda, jedne večeri, dok sam držala bebu u naručju i on mi je ponovo rekao da “smrdim”, pogledala sam ga i izgovorila rečenicu koja ga je naterala da zaplače.
Te večeri, dok sam uspavljivala našu bebu, on je ponovo stajao na vratima spavaće sobe, s onim izrazom gađenja koji nisam mogla da podnesem.
„Ana,“ rekao je, „molim te… stvarno ne mogu više. Ne znam zašto, ali od tebe dolazi neki miris. Kao da si… kisela. Idi prespavaj na kauču, molim te.“
Spustila sam pogled na svoju ćerku, koja je spavala u mom naručju, i osetila kako mi se u grudima sve steže.
„Znaš li da nisam spavala više od tri sata u komadu već mesecima?“ pitala sam tiho.
„Znam, ali…“
„Znaš li da još uvek imam rane od porođaja? Da me svaki pokret boli?“
On je ćutao, ne znajući šta da kaže.
„Znaš li,“ nastavila sam, glasom koji se tresao, „da si me ti doveo do bolnice kad sam krvarila i mislila da ću izgubiti dete? Da sam se tada zaklela da ću preživeti, ne zbog sebe — već zbog nas?“
Okrenula sam se prema njemu, sa suzama u očima.
„A sad me gledaš kao nešto što ti je odbojno. Kao da sam ti strana. Kao da više nisam vredna ljubavi jer sam rodila tvoje dete.“
On je spustio pogled.
„Nisam to mislio tako,“ rekao je.
„Znam,“ odgovorila sam. „Ali znaš li kako se ja osećam? Kao da sam ti postala neprijatna. Kao da je moje telo, koje je donelo našu ćerku na svet, sada nešto čega se stidiš.“
Suze su mi same krenule.
„Znaš li šta znači za ženu kad se njen muž odmakne od nje dok drži dete koje su zajedno stvorili?“
Tada sam mu rekla onu rečenicu — jednostavnu, ali težu od svega:
„Ako ti smetam dok mirišem na majčinstvo, reci mi — hoćeš li moći da voliš svoju ćerku kad jednog dana bude mirisala na mene?“
Zastao je. Kao da mu je neko oduzeo dah. Njegove oči su se napunile suzama, a ruke su mu zadrhtale.
Prišao mi je, seo pored mene i tiho rekao:
„Bože… šta sam to uradio?“
Stavio je ruku na moje rame, a ja sam osećala kako se tresao.
„Nisam znao,“ rekao je, glasom koji je pucao. „Nisam znao da te povređujem. Bio sam umoran, nervozan… i sebičan. Video sam promene u tebi, ali nisam video kroz šta prolaziš. Samo sam mislio na sebe.“Podigla sam pogled.
„Nisam želela da te kaznim,“ rekla sam. „Samo da razumeš. Nema mirisa gori od prezira.“
Tada me je zagrlio, prvi put posle dugo vremena. „Oprosti mi,“ šapnuo je. „Zaboravio sam da si ti žena koja mi je dala sve — i koja je preživela ono što ja nikada ne bih mogao.“ Držali smo se dugo. U njegovom zagrljaju sam osetila i stid, i kajanje, i zahvalnost. Nismo govorili više ništa. Samo tišinu i bebin miris.
Te noći me više nije terao u dnevnu sobu. Te noći me je pokrio dekom i rekao:
„Nikad više neću dozvoliti sebi da te gledam kao teret. Ti si dokaz da ljubav ima oblik žrtve.“ Zaspala sam uz njega, a kroz prozor je ulazilo jutarnje svetlo. Po prvi put posle dugo vremena — mirisalo je na mir.
