data-nosnippet>
Na sopstvenoj svadbi, dok sam trudna i jedva stojim na nogama, svekrva mi je prišla iza leđa — i razmazala mi tortu po licu pred svima.
Muzika je svirala tiše, baš onako elegantno kako smo planirali. Gosti su se smijali, plesali, a ja sam pokušavala da izdržim stajanje bez da se uhvatim za sto, jer je stomak već postao težak. Moj muž je nakratko otišao do fotografa, a ja sam prišla torti da spremim nož za ceremoniju.
U tom trenutku, iza sebe čujem štikle kako kucaju po podu — kratko, brzo, odlučno. Okrenula sam se i vidjela svekrvu kako se smiješi, ali onim osmijehom koji sam naučila da prepoznam: osmijeh koji nikada ne znači ništa dobro.
Prišla je sasvim blizu, toliko da sam osjetila njen parfem. „Svi gledaju u tebe“, šapnula je kao otrov, „baš uživaju u ovoj tvojoj ‘savršenoj’ ulozi.“
Prije nego što sam išta stigla da kažem, zgrabila je komad torte i zabila ga direktno u moje lice — a onda izgovorila rečenicu koja mi je sledila krv u žilama.
Torta mi je skliznula niz obraze, hladna i ljepljiva, dok su se gosti okretali prema nama u šoku. Čula sam pojedine uzdahe, smijeh iz zadnjih redova, čak i zvuk nekog ko pokušava snimiti telefonom. Poniženje je gorjelo pod mojom kožom sve jače nego šećerni fil koji mi se topio na licu.
„Eto“, rekla je svekrva glasno, tako da čuju svi oko nje. „Da svi vide pravo lice naše ‘savršene’ nevjeste.“
Osjetila sam kako mi se stomak steže — ne od torte, već od stresa koji je pogodio pravo u bebu. Udahnula sam, pokušavajući da ostanem pribrana, ali noge su mi drhtale. „Šta radite? Šta vam je?“ izgovorila sam jedva.
Svekrva me pogledala s visine, naslonivši ruku na kuk. „Radi me to što si izmanipulisala mog sina da te oženi. Radi me to što glumiš žrtvu. Radi me to što si trudna prije vjenčanja i misliš da si sad nešto posebno.“
Svaka riječ me je pogađala kao udarac. Pokušala sam obrisati lice, ali torta se samo razmazivala, kao da poniženje postaje sve dublje.
„Nisi imala pravo ovo uraditi“, rekla sam tiho, drhteći. „Ovo je moja svadba. Naša svadba.“ „Ne“, rekla je ona, „ovo je moj sin. A ti si samo prolazna faza.“
Približila mi se, šapnula: „I neću dopustiti da rodiš moje unuče i udaljiš mi sina od mene.“ U tom momentu, iz gomile se probio moj muž, trčeći kao da se guši. „Šta se desilo?!“
Ljudi su se razmakli, pokazujući mu mene — sa tortom po licu, rukama na stomaku, uplakanu i poniženu. Njegovo lice se pretvorilo iz zbunjenosti u čist šok, pa u bijes.
„ŠTA SI URADILA?!” viknuo je na majku toliko glasno da su se neki gosti trgli. Svekrva se trgnula, ali odmah vratila hladan izraz. „Nemoj dizati ton na mene pred svima. Samo sam—“ „ŠUTI“, prerezao ju je. „Ni riječi više.“
On je odmah prišao meni, obrisao moje lice svojim rukavom, nežno, pažljivo, kao da pokušava obrisati i bol i poniženje. „Jesi li dobro? Jesi li se uplašila? Beba? Jesmo li u redu?“ Samo sam klimnula, suze su mi se miješale sa kremom.
Onda se okrenuo prema svojoj majci. Nikada ga nisam vidjela takvog. Ruke su mu drhtale, oči mu gorjele. „Kako si mogla?!“ pitao je. „Kako si mogla trudnu ženu gađati tortom?!“ “To je žena koja te iskorištava!“ povikala je. „Zaslužila je to!“
„NIJE. NIJE! NIŠTA nije zaslužila!“ rekao je, glas mu je puknuo. „Ona nosi MOJE dijete! Ona je moja supruga! Nisi imala pravo ni da je dotakneš, a kamoli da je poniziš!“ Svekrva se ukočila. „Ja sam ti majka.“
„Ne ponašaš se tako“, odgovorio je ravno. „Majka ne pravi cirkus na svadbi. Majka ne napada ženu koja je trudna. Majka ne ponižava sopstvenu porodicu!“
Publika je bila tiha kao da gledaju film. „Izlazi“, rekao je tiho, ali oštro. „Odmah. Ne želim te više ovdje.“ „Molim?“ svekrva je trepnula. „Ako ostaneš, tražiću obezbjeđenje da te izvede“, ponovio je mirno, ali smrtonosno jasno.
Njene oči su se napunile suzama, ali nije smjela protestovati pred stotinama ljudi. Pokupljala je torbicu drhtećim rukama i krenula prema vratima, ali se okrenula još jednom.
„Napraviće ti pakao od života“, rekla je meni. „Vidjećeš.“ „Već jesam“, odgovorila sam tiho. Izašla je, vrata su se zalupila za njom, a soba je ostala u mukloj tišini. Moj muž se okrenuo prema meni, lice mu se slomilo.
„Oprosti“, rekao je, glas mu je drhtao. „Oprosti što je takva. Oprosti što si ovo doživjela. Oprosti za sve.“ Stavila sam mu ruku na lice. „Nisi ti kriv. Samo — vodi me odavde.“
Uzeo me nježno za ruku, odvezao me do toaleta da operem lice. Sve vrijeme držao me je za struk, pazeći na svaki moj korak. Nakon toga smo izašli napolje, prošetali dvorištem i pokušali pronaći mir.
Jedino važno je bilo to da nismo sami. A gosti… gosti su već znali istinu. Ovo nije bila svadba sa savršenim slikama. Ovo je bila svadba sa pravom stranom istorije na našoj strani.
I znala sam — onoga dana kad rodim naše dijete — biću okružena ljubavlju, ne mržnjom. Jer on je izabrao nas. Ne nju.
