data-nosnippet>
Svekrva me izbacila iz kuće dok sam trudna — a razlog koji mi je rekla na vratima slomio mi je dušu.
Došla sam kod nje samo da sačekam muža, jer je on rekao da će kasniti s posla i da će me tu pokupiti. Nisam se osjećala dobro, stomak me vukao i samo sam željela da sjednem i odmorim. Svekrva je sjedila u dnevnoj, gledala me onim pogledom koji uvijek traži grešku.
Pitala me zašto izgledam blijedo, ali to nije bilo iz brige — već kao da joj smeta što sam uopšte tu. Kada sam joj rekla da sam samo umorna i da beba puno „radi“, naglo je ustala i počela da skuplja moje stvari kao da sam neka smetnja.
„Ne možeš više ovdje biti“, rekla je hladno. „Ne dok ne čujem istinu.“ Zbunila sam se i pokušala da shvatim o kojoj „istini“ priča — a onda je izgovorila jednu rečenicu od koje mi se stomak okrenuo.
Stajala sam pred njom potpuno zbunjena, jedna ruka na stomaku, druga na torbi koju je gurala prema meni. „Kakvu istinu?“ pitala sam drhtavo, ali ona je samo odmahnula glavom kao da sam najgora lažovka koju je srela.
„Nemoj glumiti,“ rekla je hladnim glasom koji me presjekao. „Znam sve. I neću dozvoliti da uništiš mog sina.“
Osjetila sam kako mi se srce ubrzava. Nisam imala pojma o čemu priča. „Molim vas… samo mi recite o čemu se radi.“
Prišla je sasvim blizu, toliko da sam mogla osjetiti njen oštar dah. „O tome da dijete koje nosiš možda NIJE njegovo.“
Kao da mi je neko iz grudi iščupao zrak. „Šta?“ prošaputala sam. „Odakle vam to?“ Svekrva je prekrstila ruke. „Ne moraš znati. Bitno je da ja znam. A dok se sve ne razjasni… nećeš biti u mojoj kući.“
„Ali… muža čekam… sama sam… ne osjećam se dobro…“ pokušala sam, glas mi se lomio, ali nije pokazala ni trunku saosjećanja.
„To nije moj problem. Ako znaš da je dijete njegovo — onda ćeš čekati napolju. Ako nije… onda ionako nemaš pravo da budeš ovdje.“
Stajala sam nepomično, šokirana, ne vjerujući da neko može biti toliko okrutan prema trudnici. Noge su mi drhtale, pokušavala sam da se ne slomim. „Molim vas, ne radite ovo…“
„Izađi“, ponovila je, tiša, ali još hladnija. „Odmah.“ Okrenula se i otvorila vrata širom, kao da iznosi smeće, a ne ženu koja nosi njeno unuče — ili bi bar trebalo da nosi, po njenom uvjerenju.
Izašla sam napolje, brišući suze jednom rukom, drugom pridržavajući stomak. Željela sam sjesti, ali nije bilo gdje. Nije mi ni ponudila stolicu. Samo je stojala na vratima, gledajući me kao uljeza.
„Mogu li bar pozvati muža?“ pitala sam tiho. „Ne“, rekla je kratko. „Ne prije nego što mu ja kažem šta sam saznala.“
U meni se sve slomilo. „Šta ste ‘saznali’, molim vas?! Šta!?“ Spustila je pogled samo na trenutak — prvi i posljednji znak da zna da laže. „Dovoljno“, rekla je. „Dovoljno da ne vjerujem tebi.“
Počela sam plakati otvoreno, bez kontrole, stojeći ispred njene kuće, dok su mi suze padale po majici. Zrak me boljelo dok sam pokušavala da dišem. Nisam mogla vjerovati da trudnu ženu možeš tako izbaciti — bez dokaza, bez riječi, bez imalo empatije.
U tom trenutku auto se pojavio na kraju ulice — moj muž. Kada je vidio mene ispred kuće, uplakanu, sa torbom pod nogama, istrčao je iz vozila. „Šta se dogodilo?!“
Svekrva je odmah krenula prema njemu, podignute glave poput generala. „Reci joj, sine. Reci joj da ne može ovdje biti dok se ne uradi test. Reci joj da nećeš odgajati tuđe dijete!“ On ju je pogledao kao da je prvi put vidi. „Mama… šta to pričaš?“
„Rekla sam ti šta sam saznala“, odgovorila je, uvjerena u sopstvenu predstavu. „Rekla sam ti ko ju je vidio sa drugim!“ Stomak mi se prevrnuo. „Ko?“ pitala sam kroz suze.
Svekrva se nasmiješila. „Komšinica. Rekla mi je da si sjela u auto sa nekim muškarcem. Taj dan. Isti dan kad si ostala trudna.“ Zaledila sam. „To je bio moj brat. Moj rođeni brat!“ Svekrva se ukočila.
Muž se okrenuo prema njoj polako, kao vulkan koji samo što nije eruptirao. „Znao sam da lažeš“, rekao je tiho. „Znao sam.“ Ona je koraknula nazad. „Ja… samo sam htjela da te zaštitim…“
„Od čega?“ povikao je. „Od vlastite žene? Od vlastitog djeteta?“ Okrenuo se prema meni, pridržao me dok sam drhtala. „Jesi li dobro?“ Nisam mogla ni da odgovorim, samo sam se naslonila na njega.
Onda je rekao ono što me zaledilo i zagrijalo u isto vrijeme: „Ne brini. Od sada nisi dužna da ulaziš u ovu kuću. Nikada više.“ Svekrva je razrogčeno gledala. „Šta to znači?“
„Znači da si pokazala sve. Da si trudnu ženu izbacila na ulicu bez ijednog dokaza. Znači da nećeš biti dio našeg života dok ne naučiš poštovati moju ženu i moje dijete.“
Oči su joj se napunile suzama, ali on je samo odmahnuo glavom. „Kasno je, mama. Predaleko si otišla.“
Uzeo je moju torbu u jednu ruku, drugom me obgrlio oko ramena. „Idemo kući“, rekao je blago. „Našu kuću.“ A ja sam samo klimnula, osjećajući kako prvi put te noći mogu normalno disati.
Bol je još uvijek bila tu. Rane duboke. Ali jedna stvar bila je jasna: Nisam ostala sama. On je izabrao mene. Prvi put — izabrao je pravu stranu.
