U 10 sati ujutru, šef me otpustio pred celim kolektivom. U 10:45 već me je zvao u panici. Tek tada je shvatio koliku je grešku napravio.
Bila je to obična sreda, još jedna u nizu, dok sam sedela u kancelariji i završavala izveštaj koji je trebalo da potpiše pre podneva. Nisam slutila da će se za manje od pola sata moj život potpuno preokrenuti.
“Emma, možeš li doći u salu za sastanke?” rekao je hladno. Svi su pogledali u mene. Kad sam ušla, već su bili tamo — on i tim menadžera. Bez uvoda, bez objašnjenja. Samo rečenica: “Više nismo zadovoljni tvojim radom.”
Smešila sam se dok mi je davao papire. U sebi sam već znala — neće proći ni sat vremena pre nego što me pozove.Jer ono što on nije znao, ja sam već pripremila.Kada su se vrata zatvorila iza mene, čula sam šapat kolega.
Neki su izbegavali pogled, drugi su me sažaljevali. Niko nije rekao ni reč. Uzela sam svoje stvari, poslednji put pogledala sto koji sam godinama zvala svojim i izašla bez trunke drame.
Na hodniku, moj šef, gospodin Turner, stajao je s prekrštenim rukama i pogledom punim samouverenosti. “Posao nije ličan, Emma,” rekao je hladno. “Samo brojevi.”“Brojevi ne lažu,” odgovorila sam mirno. “Ali ljudi umeju.”
Okrenula sam se i otišla. Nisam mu rekla da je baš tog jutra završena akvizicija startapa koji sam sama pomogla da osnuje — projekta koji je on odbio, nazvavši ga “beskorisnim”. Dokumenti o kupovini su već bili potpisani, a ja sam imala deset posto udela.
U 10:30 sam sedela u kafiću preko puta zgrade i pila kafu, kad je zazvonio telefon. Na ekranu — njegovo ime. Nasmejala sam se.
“Emma, gde su fajlovi za klijenta Hale?” pitao je bez pozdrava. “Sistem ne može da ih pronađe.” “Verovatno zato što ih nisam ostavila,” odgovorila sam mirno.“Šta?!”“Ti si me otpustio, sećaš se? Sve što sam radila sada pripada meni — i firmi koja je preuzela vašeg glavnog klijenta pre dvadeset minuta.”Tišina. Samo njegovo teško disanje s druge strane.
“Šta si uradila?” “Ništa što ti nisi sam izazvao. Ja sam im ponudila ono što ti nisi hteo — viziju koja funkcioniše.” Osetila sam zadovoljstvo koje nije bilo iz osvete, već iz pravde. Godinama sam radila prekovremeno, donosila ideje, gradila njegovu reputaciju, dok je on sebi prisvajao zasluge. Danas je sve to došlo na naplatu.
U 10:45, drugi poziv. Ovog puta paničan ton. “Emma, hajde da razgovaramo. Sve možemo da ispravimo. Firma bez tebe ne može da funkcioniše.” Nasmejala sam se. “Znaš, Turner, kad si rekao da posao nije ličan — bio si u pravu. Zato sada ni ovo nije lično. Samo posao.”
Prekinula sam vezu. U narednim danima, mediji su pisali o “iznenadnoj propasti korporacije Turner & Co.”, o “neočekivanoj prodaji klijenata konkurenciji” i “odlasku ključnih ljudi.” On je pokušavao da me kontaktira, nudio dvostruku platu, pa čak i partnerstvo. Ali bilo je kasno.
Umesto toga, otvorila sam svoju kompaniju — malu agenciju sa istim timom ljudi koji su otišli sa mnom. Nismo imali skup nameštaj ni korporativne zidove, ali smo imali ono što nikakav novac ne kupuje: poverenje.Tri meseca kasnije, na poslovnoj konferenciji, prišao mi je. Izgledao je umorno, starije nego pre. “Emma,” rekao je tiho. “Izvini. Mislio sam da te mogu zameniti.”
“Zamena i gubitak nisu isto,” rekla sam. “Ali hvala ti. Da me nisi otpustio — nikad ne bih postala slobodna.”Pružila sam mu ruku, ne iz sažaljenja, već kao znak da sam stvarno završila. On ju je prihvatio, ali njegov stisak je bio slab, kao i sve ono što je nekada predstavljao.
Kasnije te večeri, sedela sam u svom novom ofisu. Pogledala sam sat. 10:00 p.m. — tačno dvanaest sati otkako me otpustio. Za jedan dan izgubio je sve što je smatrao sigurnim. A ja sam, prvi put posle godina, imala osećaj da sam tačno tamo gde treba da budem.
