Godinama sam gledala kako komšija Milovan tuče i izgladnjuje psa po imenu Grom, dok su se ljudi iz sela plašili da prođu pored njegove kapije. Govorili su da je krvoločan i opasan, ali ja sam u njegovim očima videla samo bol. Nisam više mogla da gledam tu patnju.
Uzela sam poslednji novac koji sam čuvala za sopstvenu sahranu i otišla kod Milovana da otkupim psa. Ljudi su mi govorili da sam luda i da neću preživeti noć sa takvom “zveri” u kući. Ipak, dovela sam Groma kući, skinula mu lanac i spustila činiju hrane ispred njega.
Srce mi je lupalo dok sam ga posmatrala kako prilazi, spremna na najgore. Umesto napada, spustio je glavu i tiho počeo da jede, a ja sam osetila kako mi suze same teku niz lice. Tada još nisam znala da će se prava istina o Gromu otkriti tek kasnije — i da će se celo selo uskoro pitati kako su mogli toliko da greše…
Te prve noći nisam oka sklopila. Sedela sam na ivici kreveta i slušala svaki njegov pokret, očekujući da će u svakom trenutku skočiti na mene. Grom je, međutim, legao pored vrata i samo tiho disao. Kao da je čuvao kuću.
Ujutru sam ga zatekla kako sedi ispred šporeta i greje se. Kada me je video, mahnuo je repom, stidljivo, kao da pita da li je dobrodošao. Spremila sam mu toplu kašu i komad hleba. Jeo je polako, gledajući me krupnim očima punim nepoverenja.
Svakog dana sam mu donosila hranu, čistila rane i pričala mu kao detetu. Nisam znala da li me razume, ali sam osećala da sluša. Njegovo krzno je polako počelo da dobija sjaj. A u njegovom pogledu se prvi put pojavila iskra života.
Posle nedelju dana dozvolio mi je da ga pomazim po glavi. Ruka mi se tresla, ali on se nije pomerio. Samo je uzdahnuo i naslonio se na moje koleno. Tada sam shvatila koliko je bio željan dodira.
Ljudi iz sela su me gledali kao da sam poludela. Prelazili su na drugu stranu puta kad bi nas videli. Govorili su da se igram sa sudbinom. Ja sam ćutala i nastavila da hodam pored svog psa.
Meseci su prolazili, a Grom se menjao pred mojim očima. Postao je miran, poslušan i neverovatno nežan. Pratio me je svuda, čak i do bunara. Kao senka, ali dobra i tiha.
Jednog popodneva sela sam ispred kuće i plakala. Noge su me bolele, godine su pritiskale, a samoća je bila teška. Grom je prišao i spustio glavu u moje krilo. Ostao je tako dugo, kao da mi kaže da nisam sama.
Počela sam da primećujem da noću obilazi dvorište. Ništa ga nije moglo iznenaditi. Svaki šum bi registrovao, svaki pokret. Kao da je sebi dao zadatak da me čuva.
A onda su jedne večeri došli lopovi. Mislili su da sam stara i sama, laka meta. Razvalili su prozor i tiho ušli u kuću. Nisam ni stigla da vrisnem.
Grom je reagovao brže nego što sam mogla da trepnem. Stao je ispred mene, zarežao duboko i snažno. Njegovo telo je bilo kao zid. Lopovi su se ukočili od straha.
Pokušali su da pobegnu, ali ih je izbacio iz dvorišta uz takvu buku da se pola sela probudilo. Nije ih povredio, ali im je jasno stavio do znanja da ovde više nemaju šta da traže. Kada je sve bilo gotovo, vratio se do mene i seo.
Policija je došla, a komšije su se okupile. Svi su gledali u Groma kao da ga vide prvi put. I zaista, tog trenutka su shvatili da to nikada nije bila zver. Bio je samo pas koji nikada ranije nije osetio ljubav.
Od tada, ljudi mi donose hranu za njega. Deca ga maze, komšije ga pozdravljaju. Milovan više ne sme ni da mi pogleda u oči. A ja svako jutro zahvalim Bogu što sam poslušala srce.
Sada spavamo mirno, jedno pored drugog. On na starom ćilimu, ja u svom krevetu. Kad se probudim noću, samo pogledam prema vratima i znam da sam sigurna.
Ali ponekad se zapitam… šta bi bilo da tog dana nisam dala poslednji dinar — i koliko još “Gromova” tamo negde čeka nekoga ko će imati hrabrosti da ih spasi?
