Bio je to najhladniji dan zime. Sneg je tiho padao, a vetar je šibao visoke zidove vile. Mira, kućna pomoćnica, čistila je mermerni pod u predsoblju kad je kroz prozor ugledala nešto što joj je steglo srce — mali dečak, bled i mršav, kako stoji ispred kapije. Njegove cipele bile su poderane, a ruke plave od hladnoće.
Izašla je bez razmišljanja, obukla kaput preko uniforme i potrčala ka njemu.
„Dušo, šta radiš ovde?“ pitala je tiho.
„Samo… samo sam hteo da pitam ima li možda hleba,“ promucao je drhtavim glasom.
Znala je da će gazda, gospodin Novak, poludeti ako ga vidi. Nije podnosio “uljeze”, naročito decu koja prose. Ali srce joj nije dalo da ga ostavi napolju. Pogledala je oko sebe — nikog nije bilo. Odlučila je.
Uvela ga je unutra, brzo mu dala ćebe i sipala supu u duboku porcelansku činiju.
Dečak je jeo polako, u neverici. Mira je sedela naspram njega, pazeći da se ne čuje ni najmanji zvuk.
Sve je bilo mirno… dok nije začula poznati zvuk automobila koji ulazi u dvorište.
Vrata su se otvorila. Gospodin Novak je stajao na pragu — a Mira je drhtala, spremna da izgubi posao. Ali izraz na njegovom licu nije bio bes. Bio je to šok.
Zvuk motora postajao je sve glasniji dok se automobil zaustavljao ispred ulaznih vrata. Mira je zastala, krv joj se sledila u žilama. Pogledala je ka dečaku koji je upravo završavao supu i obrisao usta rukavom. U njegovim očima nije bilo straha, samo zahvalnost.
„Sine, brzo,“ šapnula je. „Sakrij se ovde, iza frižidera, molim te. Samo dok gazda ne prođe.“
Dečak je poslušao, zavučen u senku, dok je Mira panično sklanjala činiju sa stola i pokušavala da izgleda kao da ništa nije bilo.
Vrata su se otvorila i ušao je gospodin Novak. Visok, u tamnom kaputu, s pogledom koji bi svakog naterao da spusti glavu. Pogledao ju je pravo u oči.
„Miro,“ rekao je dubokim glasom, „zašto su vrata kuhinje otključana? I zašto osećam miris hrane kad sam rekao da niko ne kuva dok ne dođem?“
Zanemela je. Reči su joj zapinjale u grlu.
„Gospodine… ja… videla sam dete napolju. Bio je gladan, smrzao se… Nisam mogla… nisam mogla da ga ostavim.“
Na trenutak, lice mu je ostalo bezizražajno. Pogledao ju je oštro, a onda se okrenuo prema frižideru. U tom trenutku, dečak je izvirio. Oči su mu se susrele s milijarderovim. Mira je zadrhtala.
„I ti si taj mali uljez?“ upitao je Novak tiho, ali ne s besom, već s tonom koji je bio previše miran.
Dečak je klimnuo. „Izvinite, gospodine. Samo sam hteo da jedem.“
U prostoriji se moglo čuti samo pucketanje vatre iz kamina. Mira je skupila hrabrost.
„Molim vas,“ rekla je, „ako treba da me otpustite — uradite to. Samo nemojte njega kažnjavati. Dete je.“
Novak je ćutao. Njegov pogled, koji je obično bio leden, počeo je da se menja. Prišao je dečaku, spustio se na kolena i rekao tiho:
„Kako se zoveš?“
„Nikola,“ odgovorio je.
Novak je zastao, a oči su mu se ispunile vlagom. Mira je to primetila prvi put otkad ga poznaje.
„Nikola…“ ponovio je kao da mu ime znači nešto. „I koliko imaš godina?“
„Devet,“ rekao je.Novak se okrenuo i naslonio ruku na sto. Glas mu je zadrhtao.
„Miro,“ rekao je, „ovaj dečak… ima oči mog brata.“
Sedeli su u tišini, a Novak je počeo da priča.
„Moj brat je poginuo u saobraćajnoj nesreći pre deset godina. Imao je ženu i malo dete. Ali kad su je odveli u bolnicu, niko nikada nije saznao šta se dogodilo s tim detetom. Rekli su da je završio u sirotištu, ali nikada ga nisam našao.“
Mira je zapanjeno gledala u njega.
„Hoćete da kažete…?“
Novak se okrenuo ka dečaku i rekao:
„Ako se prezivaš Jovanović, onda… ti si moj bratanić.“
Dečak je klimnuo glavom. „Mama mi je rekla da se prezivam Jovanović. Ali umrla je pre dve godine.“Mira je zadržala dah. Novak je kleknuo i zagrlio dete snažno, kao da pokušava da nadoknadi izgubljene godine. Suze su mu se slivale niz lice, ali se nije obazirao.
„Nikola,“ šapnuo je, „više nikada nećeš biti gladan. Nikada.“
Kasnije tog dana, Mira je stajala na pragu, spremna da ode, misleći da će ipak izgubiti posao. Ali Novak joj je prišao i rekao:
„Miro, danas si uradila nešto što ja nisam uspeo deset godina. Našla si ga. Spasila si ga. I ako ikad neko zasluži da ostane ovde — to si ti.“
Mira je pokušala da sakrije suze.
„Samo sam uradila ono što bi svaka majka uradila,“ rekla je tiho.
„Ne,“ odgovorio je, „uradila si ono što bi svaka dobra duša uradila. A to je mnogo ređe.“
Mesecima kasnije, vila više nije bila ista. Zidovi su bili ispunjeni dečjim crtežima, smehom i životom. Nikola je trčao hodnicima, a Novak je prvi put posle godina delovao kao čovek, a ne kao hladan poslovni magnat.
Mira je ostala da radi u kući, ali sada ne kao sluškinja — već kao neko ko je deo porodice.
Ponekad, kad bi stajala na prozoru i gledala kako Novak i Nikola zajedno sade drvo u dvorištu, nasmešila bi se i pomislila:
„Ponekad nije novac taj koji spašava ljude. Ponekad je to čin tihe dobrote.“
