Ženio sam se i želio da sve izgleda savršeno, moderno i “elitno”, ali kada sam ugledao majku Fatu u dimijama i tradicionalnoj nošnji, oblio me hladan znoj. Gosti su bili uglađeni, sala luksuzna, a ja sam se plašio da će me osramotiti. Zato sam je tiho odveo u mračni ćošak iza stuba.
Rekao sam sebi da je to samo privremeno, dok ne prođe ceremonija. Majka me je pogledala bez riječi, sa blagim osmijehom, i sjela tamo gdje sam je smjestio. Nisam ni slutio koliko će me taj trenutak kasnije boljeti.
A onda je u salu ušao moj generalni direktor iz banke, najvažniji gost večeri. Prošao je pored mladenaca kao da ne postojimo i krenuo pravo ka mjestu gdje sam sakrio majku. U tom trenutku još nisam znao da će narednih nekoliko minuta promijeniti moj život — i natjerati me da se pred svima suočim sa sobom…
Direktor je stao ispred moje majke i nasmiješio se kao da je vidi prvi put, iako su se već poznavali. Uhvatila ju je lagano za ruku i rekao: “Teto Fato, čast mi je što ste došli.” Sala je utihnula. Gosti su se pogledali zbunjeno, a ja sam osjetio kako mi se stomak steže.
Pomogao joj je da ustane sa stolice, kao da je najvažnija osoba u prostoriji. Majka je bila zbunjena, ali dostojanstvena. Držala je torbicu čvrsto uz sebe, ne znajući šta se dešava. Ja sam stajao ukopan.
Onda se direktor okrenuo prema gostima. Glas mu je bio miran, ali snažan. Rekao je da pred svima želi da zahvali ženi koja je odgojila jednog od njegovih najboljih zaposlenika. Dodao je da bez nje ne bi bilo ni Emira kakvog danas poznaje.
U sali se čulo šaputanje. Neki su spustili poglede. Neki su počeli da brišu oči. A ja sam osjetio kako mi lice gori od stida.
Direktor je tada ispričao kako ga je majka jednom, prije mnogo godina, dočekala u skromnoj kući sa kafom i domaćim kolačem dok sam ja tek počinjao u banci. Rekao je da je tada vidio kakvu toplinu i poštenje nosi ta žena. Naglasio je da se takve majke ne kriju — takve majke se slave.
Prišao sam bliže, ali noge su mi bile teške. Majka me pogledala onim istim blagim pogledom iz djetinjstva. Nije bilo ljutnje. Samo tiha tuga i razumijevanje.
Direktor me pozvao rukom da priđem. Rekao mi je da stanem pored majke. Glas mi je zadrhtao dok sam pokušavao da kažem nešto, ali riječi nisu izlazile. Osjećao sam se manji nego ikada.
Tada je rekao rečenicu koja me slomila: “Sine, možeš imati skupo odijelo i luksuznu svadbu, ali ako se stidiš majke — izgubio si sebe.” Sala je bila potpuno tiha. Čuo sam samo sopstveno disanje.
Koljena su mi popustila. Spustio sam se ispred majke i uhvatio je za ruke. Suze su mi same krenule niz lice. Izvinjavao sam se, tiho, kao dijete.
Majka me je pomilovala po glavi. Rekla je da mi oprašta. Rekla je da je ponosna na mene, bez obzira na sve. Te riječi su me boljelo više nego bilo kakva kazna.
Mlada je prišla i zagrlila je moju majku. Gosti su počeli da aplaudiraju. Neki su plakali otvoreno, bez stida. U tom trenutku shvatio sam koliko sam bio slijep.
Majku smo preselili za glavni sto. Sjedila je uspravno, skromno, ali sa nekom novom snagom. Ljudi su joj prilazili, čestitali i ljubili ruku. Ona se samo zahvaljivala i smiješila.
Kasnije mi je direktor tiho rekao da nikada ne zaboravim odakle sam došao. Rekao je da se uspjeh ne mjeri titulama, nego poštovanjem prema roditeljima. Klimnuo sam glavom, jer nisam mogao da govorim.
Te večeri sam shvatio da me majka nikada nije sramotila. Sramotio sam se ja sam sebe. Njena nošnja, njene ruke, njen umorni pogled — to je bilo moje pravo bogatstvo.
Kad se svadba završila, odveo sam je kući. Držao sam je pod ruku cijelim putem. Nisam više mario ko gleda.
A danas, kad god obučem odijelo ili uđem u kancelariju, prvo se sjetim nje — jer znam da bih bez nje bio niko… ali se ponekad i dalje pitam koliko nas mora pasti na koljena da bi shvatili najvažniju lekciju u životu.
