Bio sam ugledan hirurg u Minhenu i tog dana sam imao pune hodnike kolega i pacijenata. Kada sam ugledao oca Jusufa kako stoji nesigurno, sa grubim rukama i iznošenom jaknom, osjetio sam nelagodu koju nisam znao sakriti. Plašio sam se pogleda drugih više nego vlastite savjesti.
Pravio sam se zauzet, govorio kratko i nadao se da niko neće obraćati pažnju na njega. Otac je stajao sa strane, ponosan i tih, ne shvatajući šta mi se dešava u glavi. U tom trenutku sam čuo korake koje sam odmah prepoznao.
Bio je to profesor fon Miler, glavni načelnik klinike, čovjek pred kojim sam i sam drhtao. Umjesto da prođe pored nas, zaustavio se ispred mog oca i pažljivo mu prišao. A onda je izgovorio rečenicu zbog koje mi se grlo stegnulo i oči napunile suzama.
Profesor fon Miler je stao tačno ispred mog oca, kao da je pred njim neko od najvećih imena u medicini. Pogledao ga je pravo u oči i nasmiješio se sa iskrenim poštovanjem. Moj otac je zbunjeno spustio pogled, ne znajući kako da reaguje. Ja sam osjetio kako mi se stomak steže.
Profesor je tada uhvatio očeve ruke, one grube i ispucale od godina rada. Nije ih pustio odmah, već ih je držao kao da drži nešto dragocjeno. Rekao je da takve ruke poznaje vrlo dobro. Dodao je da bez njih mnogi snovi nikada ne bi bili izgrađeni.
Kolege su se zaustavile u hodniku i gledale prizor u tišini. Niko se nije smijao, niko nije šaputao. Sve oči su bile uprte u mog oca i profesora. Ja sam stajao ukočeno, ne znajući gdje da gledam.
Profesor se tada okrenuo prema meni i rekao moje ime. Glas mu je bio miran, ali čvrst, kao na ispitu. Rekao je da je lako biti ponosan na titule i uniforme. Pravi izazov je biti ponosan na ono odakle dolaziš.
Objasnio je da svaka bolnica, svaka klinika i svaka država stoji na leđima ljudi poput mog oca. Ljudi koji su gradili, čistili i nosili teret bez aplauza. Rekao je da su oni temelj na kojem mi danas stojimo. Osjetio sam kako mi se lice žari od stida.
Otac je sve vrijeme ćutao i samo klimnuo glavom. Vidio sam da mu oči sjaje, ali nije pustio suzu. Rekao je profesoru da je samo radio ono što je morao. Nikada se nije smatrao posebnim.
Profesor mu je tada rekao da je odgojiti poštenog čovjeka i dobrog doktora veći uspjeh od bilo koje operacije. Te riječi su mi se urezale dublje nego bilo koja stručna kritika. Poželio sam da mogu vratiti vrijeme nekoliko minuta unazad. Poželio sam da sam drugačije stajao pored oca.
Hodnikom se ponovo pokrenuo život, ali ja više nisam bio isti. Kolege su me tapšale po ramenu i klimale glavom. Neki su mi rekli da imam sreće. Ja sam znao da sam imao lekciju.
Poslije toga sam poveo oca u bolnički kafić. Sjedili smo u tišini nekoliko minuta. Nisam znao kako da započnem razgovor. On je prvi progovorio i rekao da je ponosan na mene.
Te riječi su me pogodile jače nego bilo šta tog dana. Nisam ih osjećao kao zaslužene. Shvatio sam koliko sam bio slijep pred vlastitim korijenima. Shvatio sam koliko sam bio mali.
Kada je otac odlazio, zagrlio sam ga jače nego ikada prije. Nije pitao zašto, niti je to komentarisao. Samo me potapšao po leđima. Taj zagrljaj mi je ostao u tijelu danima.
Narednih sedmica sam često razmišljao o tom trenutku. Svaki put kada bih obukao mantil, sjetio bih se očeve jakne. Svaki put kada bih operisao, sjetio bih se njegovih ruku. Počeo sam da gledam ljude drugačije.
Danas, kada mi neko dođe u posjetu, stojim ponosno pored njega. Ne skrivam, ne žurim i ne objašnjavam. Naučio sam da titule ne znače ništa bez poštovanja. To mi je otac pokazao, a profesor potvrdio.
Ako me neko pita ko me je najviše naučio u životu, ne spominjem samo fakultet. Spominjem gradilišta, prašinu i tišinu. Spominjem jednog bauštelca. I dan kada sam prestao da se stidim i počeo da budem sin.
