Radim kao konobar u restoranu i tačno u podne, bez izuzetka, uvek je ulazio isti starac. Bio je skromno obučen, tih i nenametljiv, ali je uvek naručivao isto: dve turske kafe, jednu gorku i jednu slatku. Sedeo bi za stolom kraj prozora i tiho razgovarao sa praznom stolicom preko puta sebe, kao da tamo neko zaista sedi.
Mi mlađi konobari smo se zbog toga često smejali i nazivali ga ludakom koji „pije kafu sa duhovima“. Govorili smo da kvari ugled restorana i zauzima sto gostima koji bi potrošili mnogo više. Niko od nas nikada nije pokušao da mu postavi pitanje, jer nam je bilo lakše da mu se podsmevamo.
Jednog kišnog dana restoran je bio prepun, a meni je ponestalo strpljenja. Prišao sam mu grubo i rekao da ovo nije prihvatilište i da mora da ustupi sto ozbiljnim gostima. Pogledao me je očima punim suza i tiho rekao da je danas poseban dan, ali ja nisam hteo da slušam.
Ustao je polako, ostavio više novca nego što kafe vrede i izašao bez reči. Kada sam prišao da sklonim sto, ispod tacne sam ugledao presavijen papir i pomislio da je u pitanju besmislena staračka poruka. Ali čim sam pročitao prvu rečenicu, ruke su mi se odsekle.
Kada sam razvio papir, morao sam da se uhvatim za ivicu stola jer mi se u glavi zavrtelo. Rukopis je bio sitan i drhtav, ali uredan, kao da je svako slovo pisano s posebnom pažnjom. Prva rečenica me je pogodila pravo u stomak, jer sam odmah shvatio da sam pogrešio. U tom trenutku mi više nije bilo važno ko gleda i šta će reći.
U poruci je pisalo da druga kafa nije za praznu stolicu, već za njegovu suprugu, koja je sedela tu svakog dana punih četrdeset godina. Pisao je da su se upoznali baš u tom restoranu, za tim istim stolom, kada nisu imali ništa osim vremena i snova. Taj sto je bio njihovo mesto, njihova mala svakodnevna svetinja.
Dalje je napisao da je njegova supruga preminula pre tačno godinu dana, na isti taj datum. Od tada je dolazio svakog dana u podne, jer je to bilo vreme kada su se ranije nalazili posle njegovog posla. Jedna kafa je bila za njega, druga za nju, jer nije mogao da prihvati da je odjednom više nema. Čitao sam te rečenice i osećao kako mi se grlo steže.
U sledećem pasusu pisao je kako mu ljudi često govore da treba da ide dalje i da zaboravi. Pisao je da ljubav ne prestaje onog trenutka kada nekoga sahraniš. Za njega, razgovor sa praznom stolicom nije bio ludilo, već način da preživi dan. To me je nateralo da spustim papir i duboko udahnem.
U tom trenutku sam shvatio zašto je danas rekao da je poseban dan. Bio je to dan njihove godišnjice, dan kada su se upoznali. Umesto da bude kod kuće sam, odlučio je da dođe tamo gde su nekada bili srećni. A ja sam bio taj koji ga je isterao.
Osvrnuo sam se oko sebe i video da su se i ostali konobari okupili. Jedan po jedan su shvatali šta čitam, jer sam počeo naglas da izgovaram delove pisma. Niko se više nije smejao. Tišina u restoranu bila je teža od bilo kakve vike.
Na kraju pisma je stajala rečenica zbog koje mi se ruka potpuno zatresla. Pisalo je da ostavlja novac ne kao napojnicu, već kao zahvalnost jer mu niko nikada nije zabranio da sedi tu, sve do danas. Dodao je da se nada da će bar neko, makar posle svega, razumeti zašto su dve kafe bile potrebne. U tom trenutku sam znao da sam učinio nešto neoprostivo.
Menadžer restorana je prišao i uzeo papir iz moje ruke. Čitao je ćutke, a onda je seo na stolicu bez reči. Video sam kako mu lice menja boju dok prolazi kroz iste rečenice kroz koje sam ja prošao nekoliko minuta ranije. Nije imao šta da kaže.
Ostatak smene smo odradili u tišini. Niko više nije imao snage da se šali ili da dobacuje. Svaki put kada bih prošao pored tog stola kraj prozora, imao sam osećaj kao da sam nešto slomio što se ne može popraviti. Prazna stolica mi je sada izgledala glasnija nego ikada.
Sutradan sam došao ranije na posao, sa jednom jedinom mišlju. Pitao sam kolege da li znaju gde deda Ibrahim živi, ali niko nije znao. Osetio sam nemoć jer sam shvatio da možda više nikada neću imati priliku da mu se izvinim. Ta pomisao me je proganjala.
Narednih dana sam počeo da ostavljam dve kafe na tom stolu svakog dana u podne. Jednu gorku i jednu slatku. Nisam znao da li će se ikada vratiti, ali sam osećao da je to najmanje što mogu da učinim. Neki gosti su pitali zašto stoji prazan sto sa kafama, ali niko se više nije smejao.
Posle skoro mesec dana, vrata restorana su se opet otvorila tačno u podne. Srce mi je preskočilo kada sam ga ugledao. Bio je isti kao i ranije, tih i poguren, ali je zastao kada je video dve kafe već postavljene na sto. Pogledao me je, a u očima mu nije bilo ni besa ni osude.
Prišao sam mu i rekao da mi je žao, iskreno i bez opravdanja. Rekao sam mu da sam pročitao poruku i da sada razumem. Samo je klimnuo glavom i rekao da nije lako izgubiti nekoga, ali da je lakše kada vidiš da neko želi da razume. Te reči su mi bile dovoljne.
Od tog dana, deda Ibrahim više nikada nije sedeo sam. Uvek bismo razmenili nekoliko rečenica, a ja sam naučio da slušam, ne da sudim. Naučio sam da iza čudnih navika često stoje priče koje ne smemo da ismevamo.
I da jedna prazna stolica ponekad znači mnogo više nego što možemo da zamislimo. Danas, svaki put kada neko naruči kafu, setim se tog dana. Setim se koliko je lako biti grub, a koliko je teško biti čovek. I znam da dve kafe nikada više neću posmatrati na isti način.
