data-nosnippet>
Mislila sam da je prosjak ispred naše zgrade samo još jedno lice u prolazu – ali kad mi je izgovorio moje ime, sve se preokrenulo.
Svako jutro sedio je na istom mestu, naslonjen na zid pored kapije. Stari kaput, poderane cipele i pogled koji je prelazio preko ljudi bez reči. Davala sam mu sitan novac s vremena na vreme, ništa posebno — više iz navike nego saosećanja.
Jednog jutra, dok sam žurila na posao, pružila sam mu novčanicu i krenula dalje. A onda sam čula kako tiho, promuklo izgovara:
„Ana, kao i uvek… hvala ti.“ U trenutku sam se sledila. Nikad mu nisam rekla svoje ime. Nikada nisam ni zastala duže od nekoliko sekundi. Okrenula sam se — ali on je samo gledao u mene, sa blagim osmehom.
„Kako znaš moje ime?“ pitala sam. Samo se nasmejao i spustio pogled. Ali ono što mi je rekao sledećeg dana – promenilo je sve što sam mislila da znam o sebi.
Narednog jutra, nisam mogla da izdržim. Izašla sam iz zgrade ranije nego inače, sa namerom da mu priđem. Sedeo je na istom mestu, gledao ispred sebe kao da zna da ću doći. „Kako znaš moje ime?“ pitala sam ga čim sam prišla.
Podigao je pogled. Oči su mu bile svetle, neobično poznate. „Znam mnogo više od toga, Ana,“ rekao je tiho. „Znam gde si odrasla, gde si živela pre ove zgrade, i znam zašto svake noći ne gasiš svetlo dok ne bude tri ujutru.“ Korak unazad, srce mi lupa. „Ko si ti?“
„Neko koga si zaboravila,“ odgovorio je, nasmejavši se blagim, bolnim osmehom. „Zaboravila?“ „Ne svojom voljom,“ rekao je. „Nego zato što su ti rekli da moraš.“
Zbunjena, sela sam pored njega. Ljudi su nas zaobilazili, gledali čudno, ali mene više nije bilo briga. „Ne razumem. Šta to znači?“
Zastao je, kao da skuplja hrabrost. „Pre deset godina, živeo sam u tvojoj ulici. Bio sam tvoj komšija. Tada sam se zvao Marko.“
Taj trenutak kao da mi je presekao dah. Ime. To ime sam čula u snovima, u maglovitim sećanjima koja nisam razumela. „Marko?“ ponovila sam. „Ti… ti si onaj dečak koji je nestao?“ Klimnuo je. „Nisam nestao. Pokušao sam da pobegnem.“
Suze su mu pošle niz lice. „Tvoj otac me je tukao, Ana. Tukao i mene, i tebe. Ali tebe su poslali kod tetke, a mene… mene niko nije tražio.“
Svet mi se okrenuo. Slike iz detinjstva, koje sam godinama potiskivala, počele su da se vraćaju. Zvuk vikanja, lom stakla, moj plač iza zatvorenih vrata. I neko ko mi je uvek govorio: „Ne plači, ja ću te sakriti.“ „Ti si bio onaj…“ šapnula sam.
„Bio sam tvoj brat,“ rekao je tiho. Zanemela sam. „Bio sam tvoj polubrat. Mama mi je rekla tek kasnije, kad je već bilo kasno. I onda je otišla. Svi su otišli.“
Sedeo je predamnom, prosjak sa kaputom, a ja sam gledala u njega i videla dete iz svojih sećanja – dečaka koji mi je davao komad hleba dok smo se skrivali u podrumu. „Zašto nisi došao ranije?“ pitala sam kroz suze.
„Pokušavao sam,“ rekao je. „Ali kad sam se vratio, tvoj otac je već bio mrtav. A ti… ti si imala novi život. Mislio sam da je bolje da ne kvarim ono što si izgradila.“
„Ti nisi teret,“ rekla sam. „Ti si moja porodica.“ Nasmejao se, ali u očima mu je bilo bola. „Porodica koja je prekasno došla.“ Zagrlila sam ga. Ljudi su prolazili, gledali nas, ali nije me bilo briga. U tom zagrljaju, prvi put sam osetila mir.
Kasnije sam mu ponudila da dođe kod mene, da se okupa, da jede, da spava u toplom krevetu. Odbio je. „Ne još,“ rekao je. „Moraš prvo da me se setiš do kraja. Svega. Pa onda da odlučiš da li me želiš u svom životu.“ I otišao je.
Sledećih dana sam tražila po starim stvarima, starim kutijama, starim albumima. I u jednoj od njih — pronašla sam crtež. Dvoje dece u podrumu, jedno s ožiljkom na licu, drugo s kikom u kosi. Ispod crteža pisalo je: „Ana i Marko – zauvek.“ Tada sam znala da nije lagao.
Danas, svaki put kad prođem pored onog ugla, pogledam mesto gde je sedeo. Nema ga više, ali svaki prosjak, svako lice u prolazu, podseća me da se prošlost ne briše — samo čeka da je prepoznamo.
