Godinama sam slušao šapat komšija: „E, ovaj će ostati neženja zauvek.“ Istina je bila jednostavna — imao sam nekoliko veza, ali nikada se nisu završile brakom. Živeo sam mirno, obrađivao svoju baštu, hranio kokoške i patke, i mislio da će takav život trajati zauvek.
A onda sam je ugledao. Mršava, u pohabanoj odeći, sedela je pored pijace sa ispruženom rukom. Nije to bio njen jadni izgled koji mi se urezao u pamćenje, već oči — čiste, nežne, a opet prepune tuge. Dao sam joj par kolača od pirinča i flašu vode. „Hvala,“ šapnula je, spuštajući pogled.
Nekoliko dana kasnije ponovo sam je sreo. Sela je na istom mestu, mirna i tiha, kao senka. Saznao sam da se zove Hanh. Nije imala ni porodicu ni dom — preživljavala je proseći. Dok sam je slušao, u meni se probudilo nešto što nisam mogao da objasnim. „Ako pristaneš,“ izgovorio sam, „oženiću te. Nemam bogatstvo, ali imaćeš hranu i krov nad glavom.“
Svi na pijaci su se okrenuli prema meni, šaputali da sam poludeo. Ali ona… nakon nekoliko dana ćutnje, klimnula je glavom.Naše venčanje bilo je skromno — par stolova i nekoliko jela. Selo je mrmljalo: „Khai se oženio prosjakinjom. To ne može dobro završiti.“ Ali nisam mario.
Dve godine kasnije, naša kuća bila je ispunjena smehom dvoje dece. Svi su govorili da smo samo siromašna porodica koja jedva sastavlja kraj s krajem. Ali onda… jednog popodneva u selo su ušla tri luksuzna automobila, i iz njih su izašli ljudi u odelima. Zaustavili su se ispred moje kuće…
Popodne je bilo tiho, sunce se lomilo o crepove seoskih kuća kada se iznenada u daljini začulo brujanje motora. Ljudi su izlazili iz dvorišta, podizali obrve i gurkali se međusobno. Nikada pre naše ulice nisu vidjele ništa slično. Tri crna luksuzna automobila klizila su polako prašnjavim putem, kao da su zalutala iz nekog drugog sveta.
Zaustavili su se tačno ispred moje kapije. Deca su prestala da se igraju, a ja sam instinktivno zakoračio napred, brišući ruke o pantalonama. Iz prvog auta izašla su dvojica krupnih muškaraca u odelima, a za njima žena u pedesetim, otmene pojave, sa biserima oko vrata i hladnim pogledom. „Tražimo gospođu Hanh,“ rekla je glasom koji je zvučao kao naredba.
Srce mi je poskočilo. Pogledao sam ka svojoj ženi, koja je stajala na pragu sa detetom u naručju. Lice joj je pobledelo, usne drhtale. Deca su je stisla za suknju, a ja sam pokušao da je ohrabrim pogledom.Žena u biserima napravila je korak ka njoj. „Kćeri… konačno sam te pronašla.“
Selo je zanemelo. Ljudi su šaputali, čulo se samo brujanje motora koji se hladio. Nisam mogao da verujem svojim ušima. Hanh je spustila pogled, suze su joj se kotrljale niz obraze. „Mama…“ prošaptala je.
Te noći, dok su sela još uvek brujala od šoka, istina je izašla na videlo. Hanh je rođena u bogatoj porodici iz glavnog grada. Njen otac je bio vlasnik ogromne kompanije, a majka društveno poznata dama. Ali kada je Hanh imala 18 godina, pobunila se protiv nametnutih brakova i pravila. Želela je da živi slobodno. Sukob sa porodicom završio se njenim begom od kuće.
Živela je u siromaštvu, odbijajući da se vrati, ponosna i tvrdoglava. Godine prosjačenja na ulici bile su njena kazna i njen izbor, sve dok sudbina nije dovela nju i mene na isto mesto.
„Zato nikada nisam govorila o prošlosti,“ rekla mi je te večeri dok smo sedeli kraj lampe. „Nisam želela da me vidiš kao nekog ko beži od bogatstva, već kao ženu kojoj si pružio šansu da ponovo bude čovek.“
Gledao sam je dugo, tiho. U tom trenutku sam shvatio da je žena koju sam upoznao na pijaci i majka moje dece mnogo jača nego što sam ikada slutio.
Narednih dana, selo je vrvelo od glasina. Neki su govorili da će me Hanh ostaviti i vratiti se u bogatstvo koje je čekalo na nju. Drugi su govorili da sam ja sada „gospodin“ samo zato što sam imao sreće. Ali ono što nisu znali bilo je to da je Hanh donela svoju odluku.
Njena majka je pokušala sve. „Vratila bih te kući. Čeka te nasledstvo, čeka te sigurnost. Ovaj čovek ti ne može dati ono što ti mi možemo.“
Ali Hanh ju je prekinula. „On mi je dao ono što vi nikada niste – ljubav bez uslova. On je stajao pored mene kad nisam imala ništa. Njega neću napustiti.“Žena sa biserima je zanemela, a ja sam osetio kako mi srce lupa kao da će iskočiti.
Nekoliko nedelja kasnije, tri automobila ponovo su došla – ali ovaj put nisu donela zahteve, već darove. Njena porodica je odlučila da prihvati njen izbor. Doneli su poklone za decu, pomogli nam da obnovimo kuću i ponudili mi partnerstvo u porodičnoj firmi.
„Nisi izgubila ćerku,“ rekoh njenoj majci dok smo sedeli u dvorištu, „samo si dobila unuke i zeta koji će ih čuvati.“Prvi put sam video osmeh na njenom licu.
Danas, kada prođem selom sa Han i našom decom, ljudi više ne šapuću. Sada spuštaju šešire i klimaju glavama. Ne zato što sam odjednom postao „bogat“, već zato što su videli nešto što nisu razumeli ranije: da ljubav koju su prezreli može promeniti i sudbinu i ponos.
A ja, običan čovek koji je nekada bio predmet podsmeha, živim sa ženom koja je mogla da izabere svet bogatstva, ali je odabrala mene i život koji smo sami stvorili.
I svaki put kada me deca pozovu „tata“, a Hanh mi uveče šapne „hvala ti što si me spasio“, znam da su luksuzni automobili tog dana doneli istinu – ali prava vrednost naše porodice nikada nije bila u njima.
