Devojčica je pozvala policiju i tiho rekla: “Bio je moj tata… i njegov prijatelj.” Kad su policajci stigli, niko nije mogao da veruje šta su pronašli.
Bio je to običan zimski dan u malom mestu u Ohiu. Telefonski centar za hitne slučajeve primio je poziv oko 18:30. Glas sa druge strane bio je tanak, drhtav i dečji.
„Halo? 911?“
„Da, dušo, šta se dešava?“ pitala je operaterka.
Tišina. Zatim tihi šapat:
„Bio je moj tata… i njegov prijatelj…“Operaterka se ukočila.
„Dušo, gde si? Da li je neko povređen?“
„Tata ne diše,“ rekla je devojčica kroz suze. „On me je samo zagrlio i rekao da ne idem napolje. A onda… zaspao.“Dispečerka je odmah poslala patrolu. Niko tada nije znao da iza tog poziva stoji priča koja će rasplakati i najhladnija srca.
Kad su policajci ušli u kuću i otkrili šta se zapravo dogodilo, svi su plakali — čak i najiskusniji među njima.Policijska kola su stigla za manje od deset minuta. Svetla su treperila po snežnom prilazu, a iznutra se čuo samo lavež psa i dečji plač. Oficiri su utrčali unutra.
U dnevnoj sobi, pored ugašenog kamina, sedela je mala devojčica u ružičastoj pidžami. Pored nje, na podu, ležao je muškarac. Njegova ruka je bila položena preko njenog krila, kao da je pokušavao da je zaštiti.
„Gospodine?“ viknuo je jedan od policajaca, ali bez odgovora.
Drugi je proverio puls i odmah pozvao hitnu pomoć.Devojčica je podigla uplakane oči.
„Tata ne govori,“ rekla je. „A njegov prijatelj je napolju. On je rekao da će se vratiti.“
Policajac ju je nežno uzeo u naručje i zamotao u ćebe.
„Dušo, kako se zoveš?“
„Emili,“ šapnula je. „Tata je rekao da budem hrabra.“
Ubrzo su stigli lekari. Potvrdili su ono čega su se svi plašili — njen otac, 36-godišnji Adam Thompson, bio je mrtav. Pored njega je pronađena prazna injekcija insulina i omot bočice s nalepnicom „Type I diabetes“.
Svi su pogledali jedni druge. Nije bilo tragova nasilja, ništa neobično. Samo mir, tišina i mala devojčica koja je držala plišanog zeca i šaputala:
„Rekao je da ne plačem, da će opet spavati pored mene.“
Ali gde je bio njegov „prijatelj“?Policija je pretražila okolinu. U garaži, pored auta, pronašli su drugog muškarca — beživotnog, ali s osmehom na licu, i rukom koja je još uvek držala telefon. Na ekranu je pisalo: „Hvala ti, brate.“
Kasnije je sve postalo jasno.
Adam je imao teški dijabetes. Njegov najbolji prijatelj, Mark, bio je vojni bolničar. Tog dana, Adam je imao napad i ostao bez insulina. Njegov prijatelj je došao s rezervama, ali nije stigao na vreme. Umesto toga, pokušao je da mu spase život injekcijom — dok je sâm pretrpeo srčani udar.
Obojica su umrli istog dana, pokušavajući da pomognu jedan drugom.Emili je bila jedina svedokinja, preplašena i mala. Kad je pozvala 911, rekla je samo ono što je znala:
„Bio je moj tata… i njegov prijatelj.“
Nekoliko dana kasnije, komšije su organizovale sahranu. Ceo grad je došao. Policajci koji su prvi stigli na mesto događaja stajali su u redu, ne skrivajući suze.
Jedan od njih, stariji službenik siva brade, rekao je tihim glasom:
„Trideset godina sam u službi. Video sam mnogo, ali nikada nisam video toliku ljubav u smrti. Jedan je pokušao da spase drugog, a dete je ostalo da nam pokaže šta znači čista hrabrost.“
Emili je tada stajala pored kovčega, držala crtež u ruci i rekla:
„Tata i stric Mark sad spavaju na nebu. Tata je rekao da kad ljudi pomažu drugima, anđeli ih ne zaboravljaju.“
I u toj maloj rečenici, ceo svet je zaplakao.Mesecima kasnije, jedna fondacija za decu sa dijabetesom dobila je ime “Adam & Mark Fund”. Na logotipu — mala devojčica koja drži plišanog zeca i gleda u zvezde.
Na zvezdu gde su njen tata i njegov prijatelj postali ono što su uvek bili — braća po srcu.
