Nosila je samo tanku spavaćicu sa Disneyevom princezom, usne joj bile plave od hladnoće, stegla je plišanog medu i jecala: “Molim te, odvedi me u nebo, tamo gde je mama.”
Ja sam bio taj bajker. I kada mi je tiho rekla da je tata povredio i da više ne može da se vrati kući – srce mi je stalo.
A onda je podigla spavaćicu da mi pokaže. Svež opekotine od cigareta. Na leđima – urezane reči: “Niko te ne želi.”Pre nego što sam uspeo da išta kažem, začuo se zvuk kamiona. Svetla su zaslepljivala put.Znao sam ko dolazi.
Podigao sam je, stavio kacigu veću od njene glave i rekao: “Drži se čvrsto, mala. Idemo.”Motor je zaurlao dok je kamion jurnuo ka nama, a u retrovizoru sam video kako koči i okreće se – išao je za nama…
Pritisnuo sam gas do kraja. Kiša je tukla po licu, ali nisam smeo da usporim. Lily se tresla iza mene, ali nisam je smeo izgubiti ni na tren.
Skrenuo sam na sporedni put, nadajući se da će kamion promašiti. Pogledao sam u retrovizor – nije. Farovi su bili sve bliže.
“Drži se, dušo!” povikao sam, dok smo proklizavali kroz krivinu.Srce mi je lupalo kao nikada pre. Nisam imao plan, samo jedno u glavi – moram je spasiti.
Na sledećem raskršću ugledao sam svetla benzinske pumpe koja je radila 24h. Zakucao sam kočnice i dovezao motor pravo do ulaza.
Utrčao sam unutra s Lily u naručju. Kasirka je pobledela kada nas je videla. “Pozovi policiju! Odmah!” viknuo sam.
Lily je drhtala, a ja sam je čvrsto držao dok su sirene policije sve jače zavijale. Kamion je stao na parkingu, ali ovaj put nisam bio sam. Dva policajca su izletela napolje, izvukla vozača iz kabine i oborila ga na tlo.
Lily je zakopala lice u moj vrat. “Je li gotovo?” šapnula je.“Gotovo je,” rekao sam i prvi put osetio kako mi oči gore od suza.
Policija je kasnije potvrdila da su na njenom ocu našli tragove zlostavljanja i alkohola. Lily je prebačena u bolnicu, gde su joj sanirali rane. Nisam hteo da je ostavim samu – sedeo sam pored njenog kreveta celu noć.
Nekoliko dana kasnije, socijalna služba me je pitala da li bih bio spreman da učestvujem u njenoj brizi dok ne pronađu rešenje. Nisam se dvoumio.
Danas, dve godine kasnije, Lily više ne sanja noćne more. Ima svoju sobu, ide u školu, smeje se. Moja kuća, nekada tiha i prazna, sada odjekuje dečijim smehom.
Ponekad me pita: “Sećaš li se one noći kad si me odveo daleko?”Samo klimnem glavom i kažem: “Da, Lily. To je noć kada smo oboje počeli da živimo iznova.”
