Razvela sam se pre par godina i od tad živim sama i nemam nikoga, a tako mi je potreban muškarac. Za svoje godine mislim da ne izgledam loše. Jednog dana dok sam čistila dvorište prišao mi je komšija i pitao da li mi je potrebna pomoć? Rekla sam mu “Hvala, na ponudi komšija, ali mogu sama.” Pošto je bio toliko ljubazan ponudila sam ga kafom. Dok smo pili kafu unutar kuće komšija je ustao i uradio nešto što me ostavilo bez teksta!
Iako imam podršku porodice i prijatelja, ponekad osećam veliku prazninu. Nedostaje mi neko s kim bih podelila svakodnevne trenutke, neko ko bi bio uz mene.
Mislim da za svoje godine ne izgledam loše, trudim se da se držim, ali nijedna količina samosvesti ne može da zameni to da se osećam voljeno i poštovano.
Jednog dana, dok sam čistila dvorište i pripremala ga za proleće, komšija je prišao. Bio je to ljubazan stariji čovek, koji je često prolazio pored moje kuće, ali nikada nije stajao. Tog dana me je pitao: „Treba li ti pomoć?“
Prvo sam pomislila da je možda samo želeo da bude ljubazan, pa sam mu ljubazno odgovorila: „Hvala, komšija, mogu sama.“ No, on je insistirao, pa sam, iz zahvalnosti zbog njegove ponude, predložila da uđe i popijemo kafu.
Zamišljala sam to kao prijateljski razgovor, ništa posebno, samo dva komšije koji piju kafu zajedno.
Kada smo ušli u moju kuću, razgovarali smo o svakodnevnim stvarima, o vremenu, o kraju godine. Zamišljala sam da je ovo samo običan susret, kao oni koje sam imala sa mnogim drugim ljudima u svom životu.
No, kako je vreme prolazilo, primetila sam da njegov pogled postaje nešto drugačiji. Nije bilo ničeg nepristojnog, ali mi je delovao previše zainteresovano za mene, više nego što bi trebalo.
Kako smo pili kafu, razgovarali o raznim temama, a onda je, iznenada, ustao i prišao bliže. Isprva nisam reagovala, mislila sam da je možda samo krenuo da uzme nešto, ali onda je… uradio nešto što me je potpuno zapanjilo.
Bio je to trenutak koji nije bio samo iznenađenje, već nešto što me nateralo da zastanem i preispitam ceo susret.
Nisam mogla da verujem šta se dešava. U tom trenutku sam bila paralizovana, nisam znala šta da kažem, niti šta da uradim. Bilo je kao da su svi moji instinkti izašli izvan sebe, a nisam znala da li je to bila nesvesna reakcija ili nešto što je on svesno uradio.
Pogledala sam ga i osećala kako me obuzima mešavina šoka, zbunjenosti i čak straha.
To što je uradio ostavilo me bez teksta. Kako je sve u tom trenutku otišlo toliko daleko? U trenutku sam shvatila da se ne mogu tako lako opustiti i verovati ljudima, čak i onima koji izgledaju ljubazno i iskreno.
Bilo mi je teško da izgovorim bilo šta. Osećala sam se zbunjeno, kao da nisam u kontrolu, kao da nisam prepoznala ni sebe, ni njega, ni situaciju. Sve u tom trenutku bilo je… pogrešno.
