Zaustavio me je potpun neznanac i promijenio mi dan

Vozio sam polako kroz ulicu koju jedva poznajem kada se iznenada pojavio ispred mene. Podigao je ruku i stao tačno ispred haube, dovoljno blizu da sam morao naglo zakočiti.

Spustio sam prozor, zbunjen i pomalo nervozan, pitajući se da li da uopšte razgovaram s njim. Nije izgledao opasno, ali u očima mu se vidjela hitnost. Rekao je samo: „Znam da je čudno, ali moram te nešto zamoliti.“

Pitao sam ga šta se dešava i zašto je zaustavio baš mene. Duboko je udahnuo i rekao da nema vremena za objašnjenja, ali da je u pitanju nešto što ne može čekati. Njegov glas nije bio drhtav, već odlučan, kao da je već prošao granicu srama.

Pogledao me pravo u oči i izgovorio molbu zbog koje sam osjetio kako mi se stomak steže. Nisam to očekivao, niti sam znao šta da odgovorim u tom trenutku.

Stajao je ispred mog auta i čekao da nešto kažem. U tom trenutku sam mogao samo da slušam, jer mi je bilo jasno da nije slučajno izabrao mene. Njegov pogled je bio miran, ali u njemu se vidjela žurba. Osjetio sam da se radi o nečemu važnom.

Rekao mi je da mu treba samo nekoliko minuta. Nije tražio novac niti prevoz, već uslugu koju, kako je rekao, može da traži samo od potpunog stranca. To me je dodatno zbunilo, ali i zaintrigiralo. Pitao sam ga zašto baš neznanca.

Objasnio je da mu je potrebna osoba koja nema nikakvu vezu s njegovim životom. Neko ko neće suditi, prepričavati ili okretati priču protiv njega. Rekao je da mu je lakše povjeriti se nekome ko ga ne poznaje. Taj odgovor mi je djelovao iskreno.

Zamolio me je da pođem s njim do obližnje ulice. Rekao je da ne može sam, jer se boji da će se predomisliti. Nisam znao šta da očekujem, ali sam osjetio da ne mogu jednostavno otići. Ugasio sam auto i izašao.

Dok smo hodali, ispričao mi je da je tog dana morao donijeti tešku odluku. Rekao je da je u pitanju nešto što se tiče njegove porodice. Govorio je tiho, kao da se boji da će ga vlastite riječi nadglasati. Svaki korak mu je bio težak.

Stigli smo do male zgrade na kraju ulice. Pokazao mi je prozor na prizemlju i rekao da tu živi osoba kojoj mora nešto ostaviti. Nije htio da se pojavi pred vratima, jer bi, kako je rekao, sve pokvario. Zamolio me je da ja to učinim umjesto njega.

U ruke mi je stavio malu kovertu. Rekao je da je u njoj pismo koje je pisao godinama, ali nikad nije imao hrabrosti da preda. Dodao je da ne traži da čitam, već samo da ubacim u sanduče. Osjetio sam težinu tog povjerenja.

Pitao sam ga zašto ne pošalje poštom. Rekao je da mora znati da je pismo stiglo baš tog dana. Da je trenutak važan. U tom glasu sam čuo strah od kajanja.

Prišao sam zgradi i ubacio kovertu u sanduče koje mi je pokazao. Činio se to kao jednostavan čin, ali sam osjetio koliko mu znači. Vratio sam se do njega i vidio da mu se lice opustilo. Kao da je skinuo veliki teret.

Zahvalio mi se tiho, bez velikih riječi. Rekao je da mu je ovaj gest bio važniji nego što mogu zamisliti. Nisam znao šta da odgovorim, jer nisam učinio ništa veliko. A opet, njemu je to značilo sve.

Vratio sam se prema autu, a on je ostao stajati na mjestu. Prije nego što sam ušao, rekao mi je da nikada neće zaboraviti da sam stao. Te riječi su mi ostale u glavi. Nekad je dovoljno samo stati. Dok sam se odvozio, razmišljao sam o tome koliko ljudi prolazi pored tuđih priča bez da ih primijeti. Tog dana sam mogao produžiti. Ali nisam.

Shvatio sam da ono što je tražio nisam mogao odbiti jer nije tražio ništa za sebe. Tražio je priliku da uradi pravu stvar. I možda je baš zato izabrao mene. Kasnije sam se često sjećao tog susreta. Ne zato što je bio dramatičan, već zato što je bio tih i iskren. Takvi trenuci ne traže aplauz. Oni samo ostanu s tobom.