Aida Ćorović, mirovna aktivistica i psihologinja, žestoka kritičarka svih nacionalističkih i zločinačkih režima, govorila je za „Slobodnu Bosnu“ o onome što je prethodilo incidentu u glavnom gradu Srbije, kada je skupa s kolegicom jajima gađala mural ratnog zločinca Ratka Mladića, nakon čega je ekspresno osuđena na novčanu, a nakon toga i na zatvorsku kaznu. Otkrila je čega se najviše plaši režim Aleksandra Vučića, kakva je sprega politike, crkve i tajnih službi, te komentirala događaje u New Yorku, uoči izglasavanja Rezolucije o genocidu u Srebrenici.
Piše: MARIO ILIČIĆ
Foto: SAMIR SALETOVIĆ
Aida Ćorović kazala je kako se tog kobnog dana, prije dvije i pol godine, kada je skupa s Jelenom Jaćimović, jajima gađala mural ratnom zločincu Mladiću, doznala da je na bolji svijet preselila jedna od srebreničkih majki.
Mural se nalazio vrlo blizu osnove škole „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu, škole u kojoj se dogodio masakr. Mogu li se te dvije stvari na neki način povezati?
-Ne samo da se mogu povezati u „Ribnikaru“, nego i sutradan u selima kod Mladenovca. To je direktna posledica devedesetih godina. I tačka. Dalje nemamo šta da pričamo. Kontekst je uvek važan. Stvari ne stoje same, i nisu se desile same od sebe. Nikad i nigde u ljudskoj istoriji, pa tako ni u ovom slučaju. Mi na vlasti imamo ekipu 12 punih godina koja je 90-ih pravila ratove u okruženju. Oni su direktno odgovorni za ratove, oni su kreatori ratova. I ako nisu išli da pucaju, oni su ti koji su organizovali, dali novac, medijski to promovisali, širili nacionalističke tenzije, mržnju. Imamo i slike njih na Palama, kako stoje pored topova i vrlo su se srčano zalagali za najgore zločine. Ne možete od ljudi koji su tada napravili rat da očekujete da će iz čista mira da dožive katarzu i da se odjednom probude i kažu –„Mi smo učestvovali u ratovima, skrivili smo smrt hiljada života i mi se sada izvinjavamo i tražimo oprost…“! Ni slučajno. Ja pritom verujem da čovek može da se promeni, ali u veoma retkim slučajevima. To su ljudi koji su, kako kaže Karl Gustav Jung, morali sami da izađu dramatično iz zone komfora, da ih neka bol do te mere nagriza da oni razumeju bol kao takvu, kao pojavu, fenomen, i da razumeju da su nekom drugom naneli bol.
Ovi ljudi to nisu spremni, oni su kriminalci, lopovčine, spin doktori, znači sve najgore što može da se kaže za jedno ljudsko biće. To je i Aleksandar Vučić i Ivica Dačić, a o Vojislavu Šešelju da ne govorim. Tu je čitava vojska nama nepoznatih ljudi iz bezbednosnih struktura, čija imena i lica ne znamo, a koji su zapravo bili ključni izvođači radova. Ti ljudi 90-ih bez milosti pljačkaju, siluju, ubijaju, ili ako oni direktno ne učestvuju u tome, oni stoje iza toga, oni blagosiljaju, stoje kao publika sa strane i aplaudiraju, govore –„Još, još, navalite, slobodno…“!
Ali imamo tu i svesrdnu pomoć od strane Srpske pravoslavne crkve…
-SPC je praktično ključni podržavalac srpskih vlasti u to doba. Srpski intelektualci okupljeni u SANU i SPC su dva ključna stuba uz koje je Slobodan Milošević svoju vlast izgradio. Sve to što su oni radili tada, rade i sada. Moram priznati da je SANU danas nešto umereniji, da ima glasova razuma, da ima jedan broj ljudi koji su za divno čudo iz naše priče, koji su ipak intelektualci koji promišljaju mnogo drugačije o ratovima 90-ih. Nema onako direktne propagande kakvu su Dobrica Ćosić i Krestić propagirali na sav glas. SPC je sada još gora. Nemojmo zaboraviti, patrijarh je blizak rođak Aleksandru Vučiću, SPC dobija ogromne apanaže od države. Kad pogledaš vozni park SCP-a pomisliš da si ispred neke mafijaške družine kao u američkim filmovima. Da se sastala neka mafija da deli plen. Neki dan je bila vest da oni prodaju silne kvadrate, zgrade, to su neke enormne cifre. Mi govorimo o mafijaškoj družini, a da ne govorimo o raznim skandalima, bludu, razvratom u svojim redovima, do nacionalističkih i profašističkih pumpanja. Crkva je država u državi. Napravljeno je jedno zmijsko leglo, u kojem su političari i SPC. Naravno i u SPC-u ima ljudi koji imaju drugačije, pomiriteljske stavove, ali oni zbog toga imaju velike probleme.
JAJIMA NA MURAL ZLOČINCA
Tog dana, kad smo gađali jajima Mladićev mural, saznali smo da je preselila srebrenička majka Hajra Ćatić, žena koja nije doživela da ukopa kosti svoga sina. Pod tim utiskom smo Jelena i ja htele da pošaljemo poruku da Beograd nije sav za Ratka Mladića, da Beograd nije na kolenima, da nije pao sasvim u živo blato nacionalizma i neofašizma. Zaletele smo se, prvo Jelena pa onda ja, odveli su nas nakon toga u policijsku stanicu i vrlo brzo nakon toga sam dobila poziv na sud. S obzirom da nam je pravosuđe takvo da zastare ubistva, da ubice sede kući s nanognicom, mene su, zanimljivo je, vrlo brzo osudili na 100 dana zatvora. Što je potpuno neprimerena kazna za navodno narušavanje javnog reda i mira. Bilo je jedno suđenje na prvom stepenu, a na drugom stepenu je presuda potvrđena. Ja sam čitala presudu i nisam mogla verovati šta piše. Moja prijateljica je pravnica, rekla je da će se ta presuda jednog dana proučavati u knjigama kao istorija beščašća prava. Ja sam rekla da neću da platim, mada su mi ljudi odmah ponudili pare. Dobila sam 100.000 dinara da platim kaznu, ali sam odmah novac dala u humanitarne svrhe.
SUMRAK LJEVICE
Aida Ćorović kazala je da je po uvjerenju ljevičarka te da ono što se događa u redovima ljevice u Srbiji, ali i regionu, odražava stvanu sliku ljevice u cijelog Europi. Upozorava na komformizam koji vlada u redovima ljevice te intertnost i tromost, kao glavne uzroke sunovrata ljevice.
-Moramo priznati da je stanje takvo kako jeste. Ukoliko želimo promene, levica se mora trgnuti iz svog komformističkog sna. Nemoguće je očekivati promene a u isto vreme uživati u vlastitom komforu ne čineći ništa na terenu, kazala je Ćorović.
„PUCANJ U NOGU“
Zapravo je Vučićeva vlast sebi „pucala u nogu“ sa celom tom pričom. Da su pustili tu priču da se zaboravi, niko ne bi više pominjao Ratka Mladića, on bi i dalje bio heroj, od mene ne bi pravili heroinu i stradalnicu. Oni su uradili suprotno, stalno su to pumpali. Gomila mladih ljudi se potrudila da pročita ko je zapravo bio Ratko Mladić. I oni koji su me pre dve i po godine pljuvali i vređali su odjednom ućutali.
Zapravo su oni učinili da je dve i po godine tema bila genocid u Srebrenici i ratni zločini. Sada zaista moram da kažem da sam veoma ljuta na međunarodnu zajednicu i njihovo ponašanje prema Balkanu. Licemerje je to neopisivo.
Zanimljivo je da Vučić jedan dan ode na Happy TV i izmisli kako je Elmedin Konaković pozvao na njegovo ubojstvo, a sutra dan ode na neku drugu režimsku televiziju i tamo s oprezom priča o Bošnjacima. Plaši li se Vučić Bošnjaka u Sandžaku?
-Vučić je pragmatičan političar. On se podjednako boji svih koji nisu na njegovoj strani. On se manično uplašen ljudi koje ne može da potkupi i ne može da uceni, jer on zna da mu ti ljudi neće prezati da govore istinu. I tu je za njega jednako opasan Bošnjak ili Bošnjakina, kao što su opasni Srbin ili Srpskinja građanske provenijencije. Vučić se boji glasova istine, hrabrih ljudi pošto je sam užasna kukavica, boji se ljudi koji imaju čiste biografije. Većina ljudi koji su sada u vlasti su ljudi o kojima bezbednosne službe imaju čitave dosjee, od ljubavnih afera, krađa, kriminala.
Srbija se pretvorila u cinkatorsku naciju, cinkaju jedni druge, do ti razmera da su i verske zajednice stavljene u službu bezbednosnih služni. Vučić pokušava da pokaže kako mu je i Sandžak važan, i stalno pokušava da se odmakne od onog „Sto muslimana za jednog Srbina“.
To je njegov krst koji nosi od tada i na sve moguće načine pokušava stvoriti sliku modernog proevropskog političara. Dao bi sve da ta njegova izjava nestane i da mi svi zaboravimo njegove početke. On je nacionalista i fašista, a na početku je bio Šešeljev potrčko koji nosi gajbe, a sada pokušava da opere svoju biografije. Ali to je nemoguće. On se nije promenio ni malo.
Neki analitičari kažu da je Vučić, kao bivši Miloševićev ministar informiranja u ratu, nadmašio i Miloševića.
-On je pre svega Šešeljev najbolji učenik. Šešelj je njegov politički otac. On je od Miloševića krao neke poteze. On, zapravo, pokušava da kopira Đinđića i da se pokaže kao evropski državnik. Vučić želi da bude taj koji se pita, da on vedri i oblači. I u tom smislu je Milošević njegov mentor. Kad je Zoran Đinđić u pitanju, ugled u svetu, elokvencije i obrazovanje, dobri odnosi sa Evropom. U tom smislu bio on da bude kao Đinđić. Ali Vučić nema te kapacitete. On je jadni iskompleksirani pajac. Biće nas jednom sramota ko nam je vodio zemlju i koliko nam je malo trebalo da ga srušimo. On je obična kukavica. Podsetiću da Vučić nikad nije izašao na verbalni dijalog sa nekim od svojih političkih opononeta. Ti vidiš jednog jadnog, iskompleksiranog zeca koji je nesrećan sam sa sobom, neutemeljen u svemu što radi.
