Muzičar i pisac dr Nele Karajlić jednom prilikom je u ekskluzivnom intervjuu za MONDO govorio o novoj knjizi, odrastanju, ali i o tome kako je i zašto je otišao iz Sarajeva.
Tada je otkrio i šta bi se desilo da te 1992. godine nije napustio rodni grad, kao i da li se osećao kao izbeglica u Beogradu. Govorio je potpuno iskreno i otvoreno o današnjem o svojim strahovima i nadanjima, ali i smrti rođenog brata.
Sarajevo je bilo takvo da se u njemu nije moglo biti zvezda van stejdža ili velikog platna. I po tome se razlikovalo od Beograda i Zagreba. O tome je iskreno govorio za naš portal:
“Sećam se kad smo kao već popularni klinci došli u diskoteku ‘Duga’. Iza sebe smo već imali koncert u punom ‘Pioniru’. Kad smo ulazili, bacili su svetlost reflektora na nas i napravili su atmosferu kao u Holivudu. Ja sam se užasno osećao. Prvo sam mislio da me neko zaje*ava a onda sam pomislio – Bože dragi, zar je sve ovo što sam ja uradio u svom životu od muzike do skečeva svedeno na to da ja dođem i budem obasjan reflektorom? To smo prezirali. Sarajevo nije bilo takav grad. Ono je imalo jedan ironičan odnos prema nama koji smo bili popularni i sa jedne strane je tako dobro, jer te stalno drži pod ručnom i stalno na zemlji. Ali s’ druge strane nije dobro jer je Sarajevo samo po sebi pomislio da je ono vlasnik nas. Naročito po pitanju ‘Zabranjenog pušenja’, ‘Top liste Nadrealiste’ i mene konkretno, svi tamo imaju utisak da su oni to napravili. Da to nije delo jednog dečaka koji se zvao Nenad Janković, a postao poznat kao dr Nele Karajlić već da je to delo jedne atmosfere koja je u tom gradu vladala”, ispričao je.
Potom se osvrnuo na prozivke koje su doživeli on i njegovi slavni sugrađani – Emir Kusturca i Goran Bregović. Kada su bili “na meti”, izjavio je da su upravo njih trojica neko ko je “napravio taj grad”, misleći na Sarajevo.
“To je rezultat te zabune, kada u nekom gradu ne ceniš tog nekog koji ti je doneo svejugoslovensku popularnost. Sećam se kad su krenuli Nadrealisti 1984. godine, da se moja raja, koja se vratila te godine sa mora, zahvaljivala meni i našoj ekipi što su mnogo lakše komunicirali sa devojkama iz Beograda, Zagreba i Ljubljane zato što su svi ovi gledali Nadraliste i čuli kako Sarajlije govore. Najjači spoj je Sarajevo imalo sa ‘Zabranjenim pušenjem’. Za razliku od ‘Bijelog dugmeta’ pa i Dine Merlina, koji su mogli biti iz bilo kog drugog grada, samo je ‘Zabranjeno pušenje’ imalo tu DNK vezu sa Sarajevom. Mi smo na neki način postali njegov alter-ego, glasnogovornik, PR tog grada. Ali to je izmišljen grad”, započeo je.
“Ti naši junaci nisu bili onakvi kakvi su opevani u našim pesmama. Svi su se oni na kraju uhvatili oružja, bez obzira na to neko herojstvo koje smo im dali u našim stihovima. Poenta je bila što su i ‘Zabranjeno pušenje’ i ‘Top lista nadrealista’ Sarajevo stavili u centar sveta. Naročito ‘Nadrealisti’. Svi faraoni, svi američki i ruski predsednici, svi najbolji igrači, košarkaši, fudbaleri, sve najveće zvezde su u našim skečevima bile smeštene u centar sveta a to je bilo Sarajevo. To se prvi put dogodilo da jedna takva, alternativna ekipa se na taj način zeza sa gradom koji je objektivno perifrija. Taj preokret da iz periferije napraviš centar sveta Sarajevu je dao tu lažnu sliku da je ono centar sveta. I ta se slika gradila skoro do današnjih dana.”
Uz sve mane i vrline, taj grad je bio grad njegovog detinjstva i odrastanja. Ipak, istakao je da je iz njega otišao lako i bez puno razmišljanja. Na pitanje da l je imao podršku porodice, ispalio je:
“Naravno. Dve stvari su svima bile jasne. Jedna je da ja sigurno ne bih ostao živ, jer ne bih mogao da držim jezik za zubima. A druga stvar imao sam ženu, malo dete i suludo bi bilo razmišljati o ostajanju a nemam stranu koju treba da izaberem. Nije to rat u kome ja emotivno ili intelektualno pripadam bilo onima sa Pala, bilo onima iz Sarajeva. Možda sam glup, ali ja to osećanje nisam imao.”
U novembru 2018. godine mu se život promenio. Tada mu je preminuo rođeni brat.
“Smrt brata je kod mene probudila prvo osećanje krivice – da li sam ja mogao nešto da uradim da se to ne dogodi. Ali svako bi vam normalan rekao – ajde ne budali, on je vodio svoj život. Ja sam svoj problem sa srcem preživeo, a on nije. Ne možemo to vratiti nazad. Ali kasnije vas probudi to neko osećanje da ste, tokom tog vremene dok ste bili zajedno, zapravo bili sebični. I da ste malo dali tom nekome koji nije sa vama. I to onda budi neku vrstu opomene da prema svima koje volite morate biti širokogrudi. Ja sam duboko uveren da nisam sebičan, ali verovatno to jesam. Jer ne bih bio to što jesam da nemam taj ego koji me gura da budem važan.”
