data-nosnippet>
Mislila sam da imam savršen brak i muža koji me voli – ali ono što sam videla na njegovom telefonu me oborilo s nogu.
Marko je bio pažljiv, topao i nežan. Govorio mi je da sam njegova sreća, njegova budućnost, njegov dom. Verovala sam mu svaku reč, jer delovao je iskreno.
Jednog popodneva, dok je spavao na kauču, telefon mu je zazvonio. Pogledala sam ekran i srce mi je preskočilo kad sam videla ime – “Mila ❤️”.
Prst mi je zadrhtao dok sam otvarala poruku. Pisalo je: „Sutra isto vreme? Jedva čekam da te opet vidim.“ Tada mi se svet srušio.
Sedela sam ukočeno, s telefonom u ruci, dok se Marko polako budio. Naša pogleda su se srela – i ono što se desilo sledeće sve je šokiralo.
Kada sam izgovorila njegovo ime, glas mi je zadrhtao. „Marko…“, šapnula sam, držeći njegov telefon u ruci. On je polako otvorio oči, još pospan, nesvestan da se sve upravo promenilo.
„Šta je bilo, ljubavi?“ pitao je promuklim glasom. U tom trenutku nisam znala da li da vrištim, da plačem, ili da bacim taj telefon kroz prozor. Samo sam ga pogledala i rekla: „Ko je Mila?“
Ustao je naglo, kao da ga je neko polio hladnom vodom. Lice mu se zaledilo, pogled se ukrutio. „Šta?“ promucao je, pokušavajući da mi priđe, ali sam se povukla korak unazad. „Nemoj da se praviš lud. Videla sam poruku.“
Zavladala je tišina. Samo se čulo otkucavanje sata na zidu i moj dah koji je postajao sve brži. On je pokušao da mi oduzme telefon, ali sam ga čvrsto stezala. „Dakle, varaš me?“ pitala sam tiho, a u glasu mi je drhtala i bol i bes.
„Nije to što misliš,“ počeo je. „To je koleginica sa posla, šalili smo se…“ Nasmejala sam se gorko. „Koleginica sa srcem pored imena? I dogovarate se da se vidite sutra?“ Nije imao odgovor. Samo je ćutao, gledajući u pod. Tog trenutka sam osetila kako mi se grlo steže, ali suze nisu izlazile. U meni je sve bilo prazno.
„Znaš li koliko sam se borila da ti verujem?“ pitala sam. „Koliko puta sam branila tebe pred drugima, govoreći da si dobar čovek?“
Marko je pokušao da me zagrli, ali sam ga odgurnula. „Ne diraj me!“ viknula sam, i tek tada su suze krenule. „Da si bar imao hrabrosti da kažeš istinu…“
Sedeo je na ivici kreveta, spuštene glave, dok sam ja skupljala svoje stvari u torbu. Nije me zaustavljao. Samo je šapnuo: „Nisam hteo da te izgubim.“ Okrenula sam se prema njemu. „A šta misliš, šta se upravo desilo?“
Zatvorila sam vrata za sobom i prvi put posle dugo vremena udahnula punim plućima. Na ulici je mirisalo na kišu, i u tom trenutku sam znala – kraj je. Ali u toj tišini, negde duboko u sebi, osetila sam i olakšanje.
Dani su prolazili, a njegova poruka mi se neprestano vraćala u mislima. Ali svaki put kada bih se setila kako sam ga pogledala dok je ćutao, shvatila sam da sam konačno oslobodila sebe.
Jednog jutra, stigla mi je poruka s nepoznatog broja: „Zaslužila si istinu. Ja sam Mila.“ Zanemela sam, ali nisam odgovorila. Samo sam obrisala poruku i nasmejala se prvi put posle dugo vremena. Jer znala sam – više me ništa ne može slomiti.
