TOMISLAV MARKOVIĆ: “Ako svakog ko nije Srbin proglašavate neprijateljem ili nižim bićem – to se zove fašizam”

Već decenijama živimo pod terorom nacionalističkih ideologa i njihovih sumanutih izmišljotina, okruženi nebrojenim tabuima i totemima koji se umnožavaju prostom deobom. Na desetine pojmova, istorijskih ličnosti i događaja, apokrifnih osoba i raznoraznih entiteta proglašeni su nacionalnim svetinjama o kojima nije slobodno misliti i govoriti. Ko god se drzne da propita dogme nacionalističkog bezumlja odmah biva propušten kroz “toplog zeca”, režimske medijske trovačnice mu crtaju metu na čelu, biva proglašen izdajnikom, odrodom i autošovinistom, a potom prosleđen krvožednoj linčerskoj rulji sa društvenih mreža na dalju obradu.

Novinari su u ovoj zemlji ubijani, podmetane su im bombe na sims, napadani su verbalno i fizički, premlaćivani metalnim šipkama u vozilima gradskog prevoza i izlagani posvemašnjoj torturi mahnite javnosti. Pretnje smrću, klanjem, vešanjem, zatiranjem semena i plemena sastavni su deo života svakog intelektualca, profesora, javne ličnosti koja se usudi da prozbori nešto što nije po volji urednicima našeg vidnog polja iz Centralne otadžbinske uprave.

Nesretna i nespretna šala

U atmosferi straha i nasilja nije ni lako ni jednostavno misliti svojom glavom i govoriti slobodno, verovati svojim očima i misliti nesputano, bez zebnje od posledica. Tamo gde je slobodna misao kriminalni delikt, a slobodan govor izdaja nacije, autocenzura je jedini poželjan oblik ophođenja sa sadržajima sopstvenog uma. Decenije mentalnog nasilja, praćenog raznim oblicima fizičkog i društvenog progona, neminovno su ostavile posledice na sve nas koji smo prinuđeni da to nasilništvo trpimo.

To je bilo vidljivo i u jezivom progonu Dinka Gruhonjića. Naprednjački režim je mobilisao sve moguće strukture koje se su uključile u linč, od najviših državnih funkcionera, preko medijskih kerbera i dežurnih intelektualaca iz nacionalističkih salona, pa sve do huliganskih falangi na terenu. S druge strane, u odbranu Gruhonjića, slobode govora i osnovnih ljudskih prava ustali su mnogobrojni pojedinci i organizacije, stotine univerzitetskih profesora, intelektualaca, novinara, aktivista, javnih ličnosti.

Među onima koji su se usprotivili kampanji mržnje bilo je i onih koji su dosledno štitili pravo na slobodu govora i mišljenja, ali su napominjali da je ono što je Gruhonjić izgovorio u Dubrovniku, na Rebedu festivalu, bilo nepotrebno, nesretno i nespretno, da je u pitanju nesmotrena i ne baš mudra šala. Na društvenim mrežama je takođe bilo dosta ljudi koji su stali na stranu progonjenog profesora, ali su im zasmetale Dinkove izjave, previše je to radikalno, možda je i nedopustivo, bilo je i onih koji su ga u prvi mah napali, ne shvatajući kako tako nešto čovek uopšte može da izgovori, pa su se posle presaldumili i prizvali svesti.

Travestija i autoironija

Takvo stanovište je simptomatično, jer ono ne potiče od razilaženja u stavovima ili iz drugačijeg shvatanja humora, nije to pitanje ukusa, drugačijeg shvatanja mere ili onog što je primereno misliti i govoriti. U nelagodi koju su mnogi osetili zbog Dinkovih reči krije se jedna mnogo dublji problem. Šta je Dinko zapravo rekao? Već godinama nacionalisti i ekstremisti šire glasine da je Dinkovo pravo ime Sabahudin, želeći time da ga diskredituju, da ga proglase stranim telom, muslimanom, Bošnjakom koji zbog svoje nacionalne pripadnosti nema pravo da kritikuje srpsko društvo i državu.

Takav manevar je genuino fašistički. Ako nekom uskraćujete pravo da govori zbog njegovog porekla ili nacionalnog opredeljenja, ako ga lišavate ljudskih prava, ako svakog ko nije Srbin proglašavate neprijateljem ili nižim bićem – to se zove fašizam.

Gruhonjić se osvrnuo na takve prozivke, referišući na prethodnu tribinu o knjizi “Točka na U” Viktora Ivančića u kojoj se govori o suđenju Dinku Šakiću, pa je rekao da nema nikakve potrebe da mu nacionalisti smišljaju novo ime kad se već zove Dinko, kao zapovednik jasenovačkog logora, mogli su jednostavno da ga diskredituju po tom osnovu, umesto što su mu prišili Sabahudina.

Gruhonjić se zapravo poslužio travestijom, klasičnim satiričnim postupkom, pokušao je da posmatra stvari iz ugla nacionalista i fašista, da primeni njihovu logiku na samog sebe, u jednoj autoironijskoj figuri. Na sumanuta fašistička podmetanja odgovorio je na adekvatan način, terajući njihovu logiku do kraja. Tu nema čak ni ničeg neobičnog, a kamoli spornog.

Granice slobode

Otkuda onda nelagoda i doživljaj da su takve reči nesmotrene, da je reč o nepotrebnoj, nesretnoj, nesmotrenoj šali? Otuda što su nas nacionalistički ideolozi i propagandisti, telali mržnje i šovinizma u ovih tridesetak godina skuvali kao žabu. Ta divljačka tevabija drži batinu u ruci, maše njome naokolo, određuje nam šta smemo da mislimo, šta je dozvoljeno da izgovorimo, crta granice našeg mišljenja i jezika, preteći svakome ko ih prekorači.

Iz nekog bizarnog razloga, ljudi koji slave zločince i masovne ubice, prigrabili su monopol na govor o srpskim žrtvama. Samo ljubitelji Mladića i Karadžića smeju da govore o ustaškim i nacističkim krvnicima, iako su upravo oni duhovni potomci kvislinga i fašista, jer zagovaraju sličnu ideologiju i ista sredstva obračuna sa ljudima koje proglase nepodobnima zbog nacionalne pripadnosti ili političkog opredeljenja. Ko god se drzne da misli slobodno, ne obazirući se na nacionalističke tabue, taj rizikuje da bude izložen nasilju, kako medijskom tako i fizičkom.

Posledica permanentnog višedecenijskog ispiranja mozga i zastrašivanja je da su ljudi sami sebe počeli da ograničavaju u mišljenju i govoru, nesvesno, iz pukog nagona za samoodržanjem. Nema baš mnogo građana koji bi sebe izložili riziku, pa je autocenzura jedino rešenje. Nacionalistički nasilnici ograničili su nam slobodu govora a da toga nismo svesni, sami smo sebi uveli autocenzuru, pa pazimo da ne kažemo nešto što bi moglo da iznervira naprednjake, njihove tabloidne pogromaše, krvožedne huliganske falange i ostale samozvane patriote.

Kult države i nacije

Ako čovek mora da razmišlja da li će zbog onoga što kaže biti izložen hajci, pretnjama smrću i razvlačenju po medijima i društvenim mrežama – on više nije slobodan. Ako mora da meri i vaga svaku reč, u strahu od siledžija i potencijalnih ubica – on više ne govori slobodno. Malo po malo, sulude nacionalističke fantazmagorije se uvlače čoveku u mozak, zadobijaju status nečeg realno postojećeg i utiču na percepciju stvarnosti. Na kraju najobičnije ruganje nacionalističkoj sumanutosti biva doživljeno kao nešto nesmotreno, nepotrebno, nesretno i radikalno. I taj doživljaj je potpuno iskren, jer je nacionalistička sumanutost postala mera svih stvari. U stvarnosti, takvo ruganje je radikalno i pogrešno – samo iz ugla nacionalističke ideologije.

Poremećaj percepcije može se videti na svakom koraku, uzmimo samo najočigledniji primer. Zvanična dogma veli da svako mora osećati ljubav prema svojoj državi i naciji. Takvo tvrđenje je postalo opšteprihvaćeno, pa se oni koji bivaju optuženi da ne vole Srbiju i Srbe najčešće hvataju na mamac i objašnjavaju kako to nije tačno, daju dokaze svog patriotizma, nadmeću se s lažnim rodoljubima u propisanim osećanjima. A čitava stvar je potpuno suluda.

Država je institucija, nacija je apstrakcija – prema institucijama i apstrakcijama se ne može imati nikakvo ljubavno osećanje. Na stranu što najintimnije i najdublje emocije ne mogu biti teledirigovane i izazvane pukim naređenjem. Međutim, takvo stanovište je proglašeno za jeres i blasfemiju, iako je reč o očiglednom, zdravorazumskom zaključku. Kult države je prihvaćen kao nezvanična religija, sve što odstupa od propisanih dogmi je teško otpadništvo, čak i kad je racionalno i realno. A takvi racionalni pogledi na državu i otadžbinu nisu ništa novo ni neobično, naprotiv, stari su bar dve i po hiljade godina.

Drevni autošovinisti

Recimo, Heraklit iz Efesa je ovako pisao o svojim sugrađanima, nesretno i nespretno: “Dobro bi učinili Efežani da se svi odrasli redom objese i nedoraslima ostave grad, koji Hermodora, svoga najboljeg čovjeka, protjeraše govoreći: ‘Neka niti jedan od nas ne bude najbolji, inače neka bude najbolji drugdje i među drugima’”. A kinik Krates je imao radikalno poimanje otadžbine: “Govorio je da je njegova domovina preziranje slave i siromaštvo, koje ne može potresti nikakvo zlo, i da je on sugrađanin Diogena, koji je bio siguran od svake zavisti”.

O Anaksagori Diogen Laertije piše: “Jednome koji ga je upitao: – Nije li ti draga tvoja domovina, rekao je: – Jest, i ništa mi nije draže nego moja domovina, – pokaže rukom prema nebu.” Što bi rekle naše patriote – sve go izdajnik, autošovinista, strani plaćenik, domicilna ništarija i slučajni Grk. A možda i ustaša. Dobro je što Heraklit, Krates i Anaksagora nisu naši savremenici i što ne žive u Srbiji. Prošlo bi gore nego Dinko Gruhonjić. Razapeli bi ih naprednjaci, tabloidi, režimske televizije, navijači, ekstremni desničari i krvožedna rulja na društvenim mrežama. A ni mnogi liberalniji duhovi ne bi imali razumevanja za njihov radikalizam. Nije pristojno tako ružno govoriti o svojoj domovini i sunarodnicima.